Мајстори барока – Антонио Калдара

Композитор Антонио Калдара рођен је у Венецији, 1670. године. Прва музичка знања стекао је од свог оца, виолинисте и теорбисте, да би касније учио од Ђованија Легренција, капелмајстора у цркви Светог Марка, као и од Доменика Габријелија, виртуоза на виолончелу. Ови контакти и препоруке, помогли су да Калдара потом добије место кантора и виолончелисте у цркви Светог Марка. Почетком 1690, Калдара је у свом родном граду већ стекао репутацију виртуозног виолончелисте, а опере које је писао су почеле све више да привлаче пажњу. Са двадесет девет година одлази у Мантову где постаје капелмајстор на двору војводе Карла Фердинанда Гонзаге, који је био велики љубитељ опере. Данас се претпоставља да је за њега аутор написао велики број опера, али ниједан од ових рукописа није сачуван. Године 1708. одлази у Рим, у службу кардинала Отобонија, где је написао једно од својих најуспешнијих остварења VI серенаду под називом Ко се наоружа врлином.

У Риму се не задржава дуго, већ одлази у Барселону где проводи неколико година у служби Карла VI Хабзбуршког, да би 1711. године, након што је Карло VI именован за новог цара Светог римског царства, композитор са њим прешао у Беч, сада као заменик капелмајстора царског двора – Јохана Јозефа Фукса. Ова позиција је подразумевала да је Калдара имао обавезу да компонује велики број опера, ораторијума и других композиција већег обима. Међу успешнија остварења током бечких година спадају опера Дафне, из 1719. и опера Санчо Панса из 1730. године. Духовна музика Антонија Калдаре такође је била цењена, захваљујући радовима попут мисе Радуј се и мисе У нади Васкрсења. Радио је и стварао на двору у Бечу све до своје смрти, 1736. године.

Калдарин музички језик представаљао је мешавину стилских карактеристика вокалне и инструменталне музике италијанског барока, као што су мадригалистички поступци попут Монтевердијевих, концертантни стил Корелија, и мелодичност Алесандара Скарлатија.

Трио соната писане за виолину, виолончело и континуо, објављене су након композиторове смрти, и прате четвороставачну структуру Корелијеве црквене сонате. Сонате започињу ставом свечаног карактера, у којем је присутна екстензивна употреба хроматике и врло изражајне хармоније, што доприноси тмурној атмосфери ових ставова. Са друге стране, брзе ставове красе виртуозни одсеци, који понекад комбинују и плесне ритмове, али и технику имитације. Као и Корели, Калдара у сонатама успева да споји стари полифони стил са уметношћу монодије, а под утицајем опере, чији је он био велики мајстор.

Ауторка: Саша Тошковић