Антологија српске музике

Јосиф Маринковић је рођен пре тачно 170 година – 15. септембра 1851. године у Врањеву, у Банату. Прве разреде основне школе похађао је у родном месту, а даље школовање наставио је у Петроварадину, Новом Врбасу и Новом Саду, да би 1870. уписао Учитељску школу у Сомбору. Како је већ у породичном кругу имао додира са музиком (његови родитељи били су изузетно надарени и музикални), у Сомбору га је додатно мотивисао Драгутин Блажек, наставник музике који је у Маринковићу препознао даровитог ствараоца. Управо су у овом периоду настале Маринковићеве прве хорске композиције које су радо прихваћене и које су допринеле да млади Јосиф Маринковић изабере бављење музиком као свој позив. По завршетку школе у Сомбору 1874. године одлази на даље школовање у Праг, где је до 1881. похађао часове код Франтишека Скухерског, а потом је, до 1887. боравио на специјалистичким студијама у Бечу, у класи Едуарда Ханслика.

Након повратка у Србију, Маринковић је био диригент Београдског певачког друштва, Академског певачког друштва Обилић и Српско-јеврејског певачког друштва. Као професор музике радио је на Богословији, у Учитељској школи и у Другој мушкој гимназији. Године 1907. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Најзначајнију област Маринковићевог стварања представљају песме за глас и клавир, по којима је он оснивач првог романтичарског лида у српској музици. Стана Ђурић-Клајн указује да Маринковић у њих уноси „наглашену осећајност, стилску чистоту, тонско сликање природе и психолошки адекватно изражавање поетског текста". Према садржајним и изражајним карактеристикама његове соло песме могу се сврстати у три групе. У прву групу спадају песме у којима је користио цитате или обраде народних мелодија, док су у другој – песме компоноване на текстове уметничке поезије, али у народном духу. Овим песмама, по речима Стане Ђурић-Клајн, Маринковић је створио прототип уметничке севдалинке, који су касније користили и други наши композитори, попут Станислава Биничког и Петра Коњовића. Трећу групу чине песме оригиналне инвенције, компоноване на стихове домаћих аутора као што су Јован Јовановић Змај, Јован Грчић Миленко, Војислав Илић и други. У погледу форме, у највећем броју примера то су строфичне песме у којима клавирска пратња нема само улогу хармонске подршке, већ представља, истиче Стана Ђурић-Клајн „веома разрађен део поетског и психолошког тумачења текста". Као и остали српски композитори XIX века, и Маринковић је био усмерен на компоновање хорских дела, јер су многобројна певачка друштва захтевала литературу такве врсте. Међутим, за разлику од својих претходника, Маринковић је у својим композицијама решавао и сложеније проблеме. Наиме, како то Стана Ђурић-Клајн истиче: „Његов хармонски слог је инвентивнији и разрађенији: док је основно хармонско обележје ранијих композиција било примењивање обичних тоналних веза, изражених у главним и споредним ступњевима у оквиру дијатонике, дотле Маринковић уноси хроматику и енхармонију, модулирање у удаљеније тоналитете и каткад – зависно од поетског текста - сасвим оригинална, па и смела хармонска решења... А пошто је одлично познавао законе вокалне технике, он у својим хорским композицијама постиже не само пуну звучност него и течну, а увек експресивну мелодијску линију".

Уредница Ирина Максимовић Шашић