Оперски свет Ђованија Батисте Лоренција

У Лоренцијевој биографији остало је забележено да је последњу оперску продукцију реализовао 1805. године, а из истог периода потичу и сарадње са наполитанским композитором нове генерације, Силвестром Палмом, што сведочи о континуираном драматуршком и либретистичком раду овог аутора све до последњих година његовог живота. Уопште узев, Лоренцијеву реформу наполитанске комичне опере можемо упоредити са достигнућима Голдонија у Венецији: кротећи каткад груб наполитански хумор, Лоренци је музичку комедију оплеменио високим песничким квалитетима, новим литерарним темама, ширим дијапазоном ликова и заокруженом и логичном радњом. На тај начин, у периоду хибридизације италијанских оперских жанрова, Лоренцијева музичка комедија представљала је својеврсни репозиторијум драматуршких решења проистеклих из различитих жанрова и локалних традиција. Ипак, Лоренцијева комедија остала је чврсто везана за Напуљ, у чему је велику улогу играла и употреба самог наполитанског дијалекта, те су његова дела ретко приказивана и прерађивана изван италијанског југа. То, међутим, није спутало млађе наполитанске композиторе да посежу за њима: тако је настала опера Искрена љубомора Ђузепа Николинија из 1804. године. Овај Чимарозин ученик, преко четрдесет година млађи од Лоренција, послужио се либретом из 1779. који је премијерно омузикалио Гаетано Монти.

Централно место у првом чину опере заузима покушај самоубиства Берениче, супруге љубоморног Матузија, која је мета удварања развратног Маркиза. Матузијева љубомора се ту не зауставља, јер у њему бес изазива и љубав која се развија између његовог шурака Лелија и његове свастике из првог брака, Еригете.

Аутор емисије Срђан Атанасовски