Мајстори барока – Микеланђелo Роси

Италијански композитор Микеланђелo Роси, рођен 1602. у Ђенови, сматран је једним од најбољих виолиниста свог доба и својевремено је стекао надимак "Микеланђела виолине". Свој музички пут започео је као оргуљаш у катедрали у родном граду, а 1624. године одлази у Рим где је прво радио као виолиниста код кардинала Мауриција, члана Савојског сената, а потом је, у периоду од 1630. до 1633. године, радио у служби чувене породице Барберини. Управо тада Роси је написао збирку од десет токата и куранти за инструменте са диркама, као и прву оперу Ерминија на Јордану која је успешно изведена у палати Барберини, где се и сам композитор појавио у улози Аполона свирајући виолину. Поред тога, радио је и као оргуљаш и виолиниста у цркви Сан Луиђи деи Франчези. Почетком 1634. године Роси одлази да ради на моденском двору Франческа I д'Естеа, са повременим излетима у Болоњу, Венецију и Ферару где се његова опера приказивала. Касније се вратио у Рим, у службу папе Иночентија X, где је и умро 1656. године.

Иако је Роси током живота био познат као изванредан виолиниста, ниједна композиција коју је написао за овај инструмент није остала сачувана, и данас је у историји музике првенствено остао познат по својим делима за инструменте са диркама.

Тридесетих година 17. века, када је Роси писао токате за оргуље и чембало, породица Барберини, заједно са великим уметницима попут Бернинија, настојала је да унесе елементе спектакла у изградњу простора и зграда, истовремено дајући задатак уметницима да у својим делима наглашено приказују афекте и тиме, поред визуелног момента, емоционално укључе гледаоце у сам догађај. Росијеве токате су се идеално уклапале у тај идеал и биле погодне за остваривање ових уметничких циљева. Њихов драматични карактер манифестује се брзим уводним пасажима које одмах прати разрада материјала коју следи завршна виртуозна епизода. Токате се одликују и ефектном и одважном применом хармонских решења и дисонантних интервала, који су постали чести и карактеристични за Росијево стваралаштво, и представљају његов музички потпис. Хармонску напетост која се ствара ублажавају повремене кратке епизоде које се темеље на једноставним имитационим темама и ослањају се на ритмичке елементе и променљиве акценте. Језгро емоционалног садржаја сваке токате састоји се од медитативног одсека, у којима се дуге хармонске прогресије одвијају преко ритмичког остината. Са друге стране, куранте стварају контраст својом складном формом са јасно обликованим деоницама које су плесног карактера.

Ауторка: Саша Тошковић