Драган Проле: Ждерање – накнада за изостали живот

Група домаћих филозофа и теоретичата обрадила је, из филозофских и теоријских перспектива (не, дакле, религијских) седам смртних грехова. Ждерање је последњи у низу.

„За разлику од наслеђа осталих смртних грехова", пише Драган Проле, „прождрљивост у наше време истовремено делује и безазлено и неизбежно. Када је реч о одговору на изазове, о могућности да се стекне потенцијални 'имунитет' на грех, утисак је да све друге грехе можемо дугорочно избећи. Лако је замислити да једном за свагда престанемо да се гневимо, или да завидимо. Драстичном променом односа према животу и раду можемо испословати да не будемо лењи до краја живота. Дословно никада више нећемо се упуштати у активности које имају везе са развратом, али не можемо просто престати да једемо и пијемо. Где је један залогај, ту је и други, где је један гутљај, ту је и други. Где се зауставити, како утврдити ту златну меру која раздваја оптимално од претераног, или пак недовољно од довољног? Посебно када имамо у виду да не постоји једна мера већ безбројне мере јер, просто речено, нисмо сви исти". Утолико је, стављен у савремени контекст, преждеравање проблем који се налази у истој равни са својом супротношћу: с дијетом или суздржавањем од јела.

Више, међутим, од сваке дијалектичке игре која ће с радошћу да спари супротности - а библијски грехови душу су дали за игре супротности - занимљиво је у којој се мери неки од њих, захваљујући контексту, заправо преображавају, па иако у својој антрополoшкој константи они остају оно што су били и у време када су библијски текстови писани, с друштвеним се променама мења и њихова улога у људском животу. Преждеравање је један од таквих грехова који се упадљиво мења с променом друштвених прилика: када је огромна већина становништва живела на ивици глади није било лако одати се овом греху, те је овај грех могла да упражњава тек релативно мала скупина људи. Филозофска перспектива, пак, отвара проблеме како у самој појави, тако и у њеној условљености контекстом. Рецимо, зашто се људи преждеравају иако је свакоме ко то ради потпуно јасно да, ако ништа друго, преждеравање штети здрављу? Какав је, другим речима, улог претераног уноса хране? Да ли је и ту реч о некаквој антрополошкој константи, или о пукој психичкој условљености (једемо јер смо нервозни, на пример)?

Проле, међутим, иде дубље и психолошки модел који нам каже да превише једемо када нам нешто не полази за руком, када смо за нешто ускраћени (једино, ваљда, нисмо ускраћени за храну), предаје појму и утврђује да се преждеравамо јер смо за нешто ускраћени. Јело је, утолико, надокнада, али врло погрешна. Утолико су, рецимо, делови које Проле посвећује сиромаштву изузетно занимљиви и духовити јер истинско сиромаштво не само да не допушта преједање, него је оно ускраћеност по себи која излаз тражи на другим странама (пошто у храни већ не може).

Чита Душица Мијатовић
Уредник Иван Миленковић