Оперски свет Ђованија Батисте Лоренција

Плодну сарадњу овог либретисте и композитора Ђованија Паизијела, прекинуо је Паизијелов одлазак у Санкт Петербург, 1776. године, након што је прихватио позив царице Катарине Велике. Лоренци је, пак, у наредној деценији остао чврсто везан за Напуљ, неретко интегришући наполитански дијалекат у своје комедије, а Паизијелову улогу аутора који је музички оживљавао Лоренцијеве стихове, преузеће други наполитански композотори: Пјетро Алесадро Гуљелми, Ђакомо Трито, Доменико Чимароза и Гаетано Монти. Од њих четворице, једино је Чимароза поседовао завидну репутацију и ван Напуља, заузимајући централно место на читавој оперској сцени у Италији осамдесетих и деведесетих година 18. века, пишући како комичне, тако и запажене озбиљне опере. Чимароза је компоновао три опере на либрета Ђованија Батисте Лоренција, које су постављене у напуљском позоришту Театро дел Фондо, односно Театро Фјорентино; последња из овог низа, Очајни супруг, премијерно је изведена 1785. године. Обликујући централни лик заплета опере – супруга који сумња у верност своје супружнице – Лоренци је, уводећи дозу грађанске сентименталности, успео да избегне стереотип љубоморног насилника. Након премијерне поставке, опера је извођена и на немачком језику, у Берлину, 1794. године, а обновљена је и у Напуљу 1795. Крај опере Чимароза је обликовао у једно од мајсторских комичних финала насталих у токе ове деценије, са посебно израженом улогом оркестра, остварујући при том деликатно садејство текста, музике и сценског покрета у форми непрекидне оперске нумере.

Аутор емисије Срђан Атанасовски