Новицa Милић: Критика српског ума

Наслов свога текста Новица Милић преузима, наравно, од Имануела Канта, од његових великих Критика (Критика чистог ума, Критика практичког ума и Критика моћи суђења), али овде није реч о пукој игри, о поигравању насловима, већ о садржају, о појму критике, о томе зашто је у Србији изостао критички импулс, зашто се разум и ум никада нису примили као водиље јавног живота, те, самим тим, због чега Србија није никада сасвим усвојила просветитељску идеју? С једне стране Милић анализира мотиве Кантових критика показујући да "критика" код Канта значи "оправдање", односно под којим условима се разум и ум легитимно употребљавају. Нелегитимна је, рецимо, она употреба ума која не познаје сопствене границе, као у Холокаусту, рецимо, где су нацисти покушали истребљење Јевреја да оправдају (лажним) разумским аргументима. Тамо, дакле, где ум није у стању да препозна и постави границе самоме себи, да самога себе устави, тамо где ум не признаје законе (уставе) које је сам поставио у корист читаве заједнице, неминовно следи катастрофа. С друге стране, анализирајући историју Србије показује Милић шта се збивало у Србији у доба када су се, у Европи, ломила копља за владавину ума (закона), односно када су се идеје просвећености, свим препрекама упркос, стабилизовале. Милићева анализа историје, међутим, не иде у великим таласима, већ се усредсређује на важне носиоце модерних идеја (попут Доситеја Обрадовића или Боже Грујовића), односно на најжешће противнике модернизацијских пројеката (попут Николаја Велимировића), да би, у малим корацима, показао због чега Србија никада није прихватила идеје просвећености, због чега је испала из европског колосека и остала на споредним историјским путевима. Другим речима, Србија никада у својој историји није успела да усвоји критику – у сваком од значења тога појма – нити да је институционализује као нужан предуслов здравог заједничког живота.

Уредник Иван Миленковић
Чита Душица Мијатовић