Музеј звука

Иако су ови инструменти доживели велику популарност током барокне епохе, њихова примена била је релативно ограничена и што је много значајније, углавном типизирана. Оргуље су, због своје комплексне конструкције и величине, најчешће биле везане за духовну музику и црквене обреде, док је чембало, када није третирано самостално, упркос распрострањености, најчешће било посматрано као део континуа. Стога су дела написана за двоје оргуља или три или четири чембала прави раритети у музичкој литератури.   

Композиције за двоје оргуља највероватније су први пут насталe у велелепним католичким катедралама, које су поседовале како средства за њихову изградњу, тако и акустичка својства погодна за расрпростирање звука из два извора. Временом, чак је и у мањим црквама постало могуће извођење ових дела, јер су као друге оргуље коришћени мали, портабилни инструменти, а ова извођачка пракса, веома популарна у Шпанији и Италији, временом се проширила и на јужне немачке територије и Аустрију.

Чембало је у 17. и 18. веку пре свега био или солистички инструмент намењен кућном музицирању, или обилгаторни инструмент континуа, у камерној, оркестарској или вокално-инструменталној музици. Дела која ћете вечерас слушати, Бахове композиције написане за три или четири чембала, настала су у Лајпцигу између 1729. и 1741. године за јавне концерте локалног музичког друштва Колегијум музикум и представљају неке од првих примера концерата за клавијатурне инструменте. Неке од њих, крајем прошле године објавили су чембалисти Апо Хакинен, Миклош Шпањи, Кристијано Холц и Ана-Марија Орамо, уз пратњу Хелсиншког барокног оркестра, а ово издање понело је и престижно признање Дијапазон д'Ор.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић