Камиј Сен-Санс: Самсон и Далила

Године 1867, пошто је схватио да његов оперски првенац неће бити сценски постављен, Сен-Санс је одлучио да напише ораторијум на библијску причу о Самсону и Далили. Овај сиже био му је близак преко Волтеровог либрета за Рамоовог Самсона. Такође, Сен-Санс је био велики поштовалац Хендла и Менделсона, који су такође обрађивали ову тему, а и здушно је подржавао занос према хорској музици који је тих година преплавио Француску. Избор за либретисту пао је на младог песника Фердинана Лемера, који је предложио композитору да направе оперу уместо ораторијума. И поред свега, публика није била навикла да види библијску причу на оперској сцени те су француске оперске куће биле незаинтересоване да поставе Самсона и Далилу. Међутим, Франц Лист је показао изузетно интересовање, те је 1877. године позвао Сен-Санса да у Вајмару премијерно представи своје дело. На овај начин, опера је стигла до Француске тек 1890. године, а и тада је прво извођена у Бордоу, Тулузу, Нанту, Монпељеу, да би тек две године касније била постављена у париској Опери. Но, од тог тренутка до данас постала је део редовног оперског репертоара, док су главне роле биле међу омиљенима за Викерса, Каруза, Винеа који спадају у ред легендарних Самсона, односно за Грејс Бамбри, Ширли Верет или Елену Обрасцову, које су оствариле изузетне интерпретације Далиле.

Библијска прича о Самсону, хероју старих Јевреја, говори о томе да је Самсон био заветован Богу и пре него што се родио, а његова дуга коса је била симбол тог завета. Он је био, као што је познато, човек изузетне снаге. Када су га Филистејци први пут заробили ослободио се ланаца и убио хиљаду људи користећи једног магарца као убојито оруђе. Самсон се затим заљубио у Филистејку Далилу, и до тог тренутка се библијска прича подудара са заплетом опере. У верзији из Библије, Далила прихвата мито од првосвештеника, док је у опери њена мржња довољан мотив за издају Самсона. У својим мемоарима Сен-Санс је писао о изазову који пред композитора поставља прилагођавање историјских и митолошких тема музици. Тада је рекао да религиозне приче спадају у групу између историје и митологије. У таквим причама, писао је Сен-Санс, „заплет није превише важан јер је суштина у емоцијама; то је једина ствар коју музика својим божанским језиком треба да изрази".

Уреднице Ксенија Стевановић и Јелена Дамјановић