Композитор месеца – Игор Стравински

Почетком 1914. године, Стравински се са породицом настанио у Кларенсу у Швајцарској, на обали Женевског језера. Премда је био отворено настројен против Немаца, политику је држао далеко од своје музике. Окренуо се компоновању, те је симултано радио на новом балету, музичким комадима заснованим на аутентичним свадбеним ритаулним текстовима и песмама и хоровима инспирисаним руским темама. Био је то тихи почетак још једне стилске еволуције, често прекидане путовањима и премијерним извођењима његових балета по Европи. Када је започео Први светски рат, породица Стравински се настанила у Моржу, где су остали до 1920. године. Тамо се Стравински зближио са швајцарко-француским писцима и уметницима, те је тако писац Шарл Фердинанд Раму био чест гост у њиховој кући, а временом се упустио у превођење руских текстова на француски језик. Сарадња Рамуа и Стравинског резултирала је другачијом, новом формом музичко-сценског комада; била је то Прича о војнику, заснована на још једној руској бајци, у којој се рецитује, игра и свира. У њој је главни протагониста млади војник који је своју виолину продао ђаволу у замену за књигу у којој је записана будућност. Причу приповедају три глумца: војник, ђаво и наратор. Стравински је ансамбл редуковао на регистарски највиши и најнижи инструмент из сваке инструменталне групе, уз проширену секцију удараљки, чиме је одступио од руске оркестрационе традиције. Такође, у делу је посебно важна улога ритма, чија обликотворна улога произлази из метро-ритмичког варирања материјала.

У првим годинама рата, Стравински је радио на песмама и хорским композицијама, као и на ритуалном балету и оркестарском концертантном делу Свадба, заснованом на свадбеним текстовима Пјотра Киријевског. Стравински је ово дело компоновао скоро читаву деценију често мењајући оркестрацију и обликујући га на крају за солисте, хор и две групе ударачких инструмената. Оваква оркестрација, заједно са Причом о војнику, илустровала је, у деценији након Посвећења пролећа, све већу наклоност Стравинског ка огољеним, јасним звучним групама као и ка модернијем презентовању фолклора. Дело је премијерно изведено тек 1923. године, а данас се изводи у више различитих верзија.

Уредница Јелена Дамјановић