Композитор месеца – Игор Стравински

Након спектакуларне париске премијере балета Петрушка, Стравински се упутио у Устилуг у Украјини, где је провео неколико месеци, интензивно размишљајући о балету Николаја Рериха заснованом на преисторијским темама, премда и даље није постојао јасно дефинисан сценарио. У међувремену, Стравински је испуњавао слободно време компонујући песме за глас и клавир на стихове Константина Балмонта, које се могу посматрати као својеврсне вежбе за одређена мелодијска решења која ће искористи у свом новом балетском остварењу. У том периоду написао је и музику за симболистичку поему Звездолики, која ће остати позната под називом Краљ звезда. Управо у том периоду, док је и даље боравио у Устилугу, започео је рад на балету Посвећење пролећа, а потом га је наставио крај женевског језера, где је проводио зимске месеце са породицом. Тада је довршио први део оркестрације, потпуно неоптерећен обавезом да дело мора да заврши до почетка париске сезоне. Премијерно извођење одложено је за 1913. годину, али је ту одлуку првенствено донео Дјагиљев, који није желео да кореографију преузме тада невољени Фокин, већ Нижински, који је пак, био окупиран поставком балета заснованим на Дебисијевом Прелиду за поподне једног фауна. Коначно, музику за балет Посвећење пролећа довршио је у марту 1913. године и премијерно је изведен у театру Шанзелизе у Паризу 29. маја.

Премијера дела није била толико успешна због Нижинског, чија је кореографија за Дебисијеве Игре, изведена две недеље раније, добила негативне критике. Примитивни прикази руског симболизма, типични за Рериха, увек су носили револуционарни тон у музици, као вид супротстављања застарелим друштвеним структурама. Тако се иза намерних дисонантних хармонија и интензивних метричких неправилности крије генијална иновативност музичких решења Стравинског, чија улога у том тренутку није била до краја прецизна све док није он сам наставио да деконструише музички језик у својим наредним делима. Већ са Петрушком, Стравински је почео да манипулише са фрагментима фолклорних мелодија и да их комбинује кроз различите обрасце са циљем да поништи регуларне хармоније и метар. У Посвећењу пролећа интезивирао је ове поступке, до те мере да су постали заправо основа драматуршког тока. У обе партитуре, и у Петрушки и у Посвећењу пролећа, Стравински је обилно користио остината, користећи мелодијске фигуре или ћелије као одреднице за метар. Но, док је у Петрушки променљиви метар третиран као случајност унутар регуларног ритма, у Посвећењу он преузима целокупну ритмичку структуру.

Уредница Јелена Дамјановић