Стваралаштво Јохана Баптиста Крамера

Прелаз из 18. у 19. век био је уједно и својеврсна прекретница у Крамеровој каријери. У последњим годинама 18. столећа, Крамер је путовао широм Холандије, Немачке и Аустрије, те је имао прилику да упозна друге водеће европске пијанисте-композиторе, укључујући Бетовена, Калкбренера и Хумела. Почев од првих година 19. века, Крамер је био скоро искључиво активан у Енглеској, те се, поред несмањеног композиционог и извођачког рада, афирмисао и као један од водећих учитеља клавира у Лондону. Његов композициони стил неретко се оцењује као формално конзервативан и утемељен на Моцартовом наслеђу, али прожет пијанистичким идиосинкратизмом на експресивном плану. Крамерова троставачна Соната за клавир у Еф-дуру, опус 27 број 1, из 1802. године, која започиње лаганим уводом са ознаком patetico e lento, неретко се издваја као парадигматична за енглеску пијанистичку школу тог времена. 

Јан Ладислав Дусек, композитор и пијаниста чешког порекла, једанаест година старији од Крамера, боравио је у Лондону у периоду од 1788. до 1799, где је радио као извођач и педагог, а успоставио је и музичку издавачу кућу, у сарадњи са италијанским композитором и импресариом Домеником Коријем. Дусек је сарађивао са градитељем клавира, Џоном Бродвудом, што је резултовало новим инструментом већег распона од пет и по, односно шест октава, а занимљиво је да је убрзо потом исти инструмент усвојио и Крамер. Дусек је морао да напусти Лондон након пропасти свог издавачког предузећа, бежећи од претње дужничким затвором. Последња соната коју је компоновао у Лондону, опус 44 у Ес-дуру, носи програмски наслов Опроштај, а намењена је управо поменутом Бродвудовом инструменту. Реч је о четвороставачном делу које започиње лаганим уводом у grave темпу, високих техничких захтева и бриљантног звука, које плени смелошћу модулација и хармонских решења и које је прилагођено новим могућностима клавира. 

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић