Мајстори барока – Дитрих Букстехуде

Букстехуде свој професионални музички пут започиње 1657. године као оргуљаш и композитор у Богородичиној цркви у свом родном месту, Хелсингборгу. Ипак, пресудни догађај у његовој каријери представљало је намештење које је добио у Либеку, 1668. године, при цркви Девице Марије, у којој ће остати наредних четрдесет година. У овој цркви, Букстехуде није само радио као оргуљаш и композитор, већ и као црквени администратор и благајник, тиме пружајући модел рада који ће касније усвојити Телеман у Хамбургу и Бах у Лајпцигу. Широк спектар могућности који је оваква позиција подразумевала, дао је композитору и велику стваралачку слободу, те у овом периоду настају његова најзначајнија остварења.

Букстехудеово стваралаштво одликује асимиловање различитих стилова и истраживање нових поља музике. Иако је његово полазиште било у оквирима традиције, у делима овог аутора се могу уочити савремене праксе тог времена, као и многе иновације којима је поставио основ за даље стваралаштво аутора наредних генерација.

Посебно место у његовом опусу чине дела написана за камерне саставе, а које је Букстехуде објавио у две збирке под називима Опус 1 и Опус 2, од којих свака садржи по седам Трио соната. Ова остварења су прави пример ауторовог уметничког израза, који представља амалгам традиција немачког, италијанског и француског барока и који се означава термином "уједињени укус", а који ће касније практиковати Муфат, а потом и Купрен, Бах и Хендл.

Специфичност Букстехудеовог приступа у овим делима огледа се кроз употребу и развијање стила познатог као стилус фантастикус, који је доминирао Немачком и Италијом у другој половини 17. века. У питању је изразито слободна техника компоновања, која је подразумевала употребу импровизационих одсека, како би се открила скривена правила хармоније и њене структуре, али и способност и спретност самих извођача.

Утицај италијанског стила може се препознати и у називима ставова, као што су: Виваче, Алегро, Анданте, али и кроз употребу хармоније и хомофоније у стилу Корелија. Такође, у појединим деловима ових композиција уочавају се елементи стила француских световних песама, као и сегменти који несумњиво подсећају на Лилијеве оперске дуете.

Како ова дела немају плесне ставове, текст или популарне програмске мотиве, сматра се да су она примери онога што ће се касније називати апсолутном музиком, односно, музиком која је ослобођена било каквих ванмузичких конотација.

Ауторка емисије: Саша Тошковић
Уредница емисије: Ивана Неимаревић