Париска опера у доба Луја XV

Жозеф-Никола-Панкрас Роаје био је један од централних оперских композитора у раној владавини Луја XV. Са двадесет и пет година, односно 1730, нашао се на месту директора париске Опере, а након тога је завредио и намештења управника камерне музике на двору. Његове опере заузимале су централна места и на прославама и пригодним приредбама на двору у Версају. Од четрдесетих година 18. века Роаје је руководио париским Духовним концертима, а посветио се и компоновању музике за чембало. Његове опере препознатљиве су по смелим оркестарским решењима, колористичкој употреби дисонанце, као и вештом преплитању различитих музичко-сценских елемената, које одаје утисак природног тока радње. Чућете четврти чин из прве Роајеове музичке трагедије Пир, премијерно постављене на сцени париске Опере у октобру 1730. године. Реч је уједно о последњој у низу од 21 опере које су постављене на овој сцени између 1687. и 1730, а које су своју инспирацију црпле из приповести о Тројанском рату. Иако није наишло на добар пријем публике, Роајеово дело је весник промена у жанру озбиљне француске опере, укључујући мелодику која одражава већу комплексност хармонског језика, грандиозне хорове са солистичким пасажима, те разрађену оркестарску партитуру инспирисану новом италијанском музиком. Упркос наслову, централни лик Роајеове опере је принцеза Поликсена, најмлађа ћерка тројанског краљевског пара Пријама и Хекабе, коју ће Пир, Ахилејев син, жртвовати како би осветио смрт свог оца.

Међу најсвестраније француске композиторе у периоду између Лилија и Рамоа убрајамо Мишела Пињолеа де Монтеклера. Друга и последња опера у његовом опусу Јефта постављена је две године након Роајеовог првенца, 1732. године. То је уједно прва француска опера писана на библијску тему, у којој се препознаје утицај духовних жанрова.

Година 1733. представља једну од прекретница у историји париске Опере, као и почетак прве контроверзе у француској оперској традицији, „свађе лилиста и рамоиста", и то захваљујући премијерном извођењу првог оперског дела Жан-Филипа Рамоа, Хиполит и Ариција. Рамоова ревизија Лилијевог модела музичке трагедије заиста јесте била темељна, као што су и сами његови савременици препознали: реч је о потпуном преосмишљвању улоге оркестра, примени сложенијег хармонског језика и контрапункта, те израженијој и драматској употреби ансамбл-нумера, плесова и симфонија, које су постале интегрисане у драму. Посебне новине биле су и сам виртуозни третман оркестра и осмишљавање музичких боја. Либрето за оперу писао је Симон-Жозеф Пелегран, а заплет је заснован на љубави Хиполита, сина краља Тезеја, према Арицији, која је ћерка његовог непријатеља. Колористички је посебно занимљив други чин опере, који ћете чути у наставку емисије, а који је смештен у Подземном свету, што је Рамо потцртао коришћењем тамних оркестарских боја, као и искључиво мушких гласова.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски

Уредница: Сања Куњадић