Опера – Винченцо Белини: „Заира”

Пета Белинијева опера, написана за отварање Театра Дукале у Парми, била једини прави неуспех у композиторовој краткој каријери. Први избор за писање дела која би се извело на инаугурацији ове оперске куће је био Росини, али како је он у том тренутку живео у Паризу, част да то учини је понуђена Белинију. Он је испрва одбио текстуални предложак Луиђија Ториђанија, интенданта оперских представа у Парми, успевши да убеди Феличеа Романија да адаптира за ову прилику Волтеров комад "Заира". Композитор и либретиста су стигли у Парму, овеначни успехом "Странкиње" у миланској Скали, а рад су започели полако, без журбе, тек месец дана по доласку. Локално становништо и наручиоци нису позитивно гледали на овакво, по њима непрофесионално, понашање, верујући да Белини не гаји велики ентузијазам за ову поруџбину и јавно су га критиковали да више проводи времена у кафеу, него што пише оперу.

Премијера, 16. маја 1829, којој су присуствовали и велика војвоткиња Марија-Луиза од Парме, није била успешна. Пријем и код публике и код критике је био хладан упркос одличној певачкој подели, сижеу испуњеном снажном драмом: страсном романсом, насилним конфликтима, међународним сукобом и егозотичним пределима. После само осам извођења скинута је са репертоара. Годину дана по премијери Заире, Белини је десет нумера из ове опере прерадио у своје ново остварење "Капулети и Монтеки", а поједине је уградио и у "Норму" и оперу "Беатриче ди Тенда". С обзиром да је тако велики проценат партитуре Заире - око половине искористио за своја друга дела - композитор ју је сам одложио по страни. Једино додатно извођење опере у XIX веку уприличено је после Белинијеве смрти - 1836. године у Фиренци, опет уз хладан пријем публике. После тога, чекало се 140 година на обнову, а и од те 1976. године до 2013, било је свега четири нове поставке овог Белинијевог дела.

По мишљењу музиколога, Заира је била први корак ка карактеристичном стилу Белинијевих зрелих оперских остварења - гипкости и мекоћи његовог вокалног писма. Стога није ни чудо што су бројни делови овог дела нашли своје место у потоњим Белинијевим остварењима.

Уредница Ксенија Стевановић.