Милош Тодоровић: Почетак Хегелове „Логике”

Почетак Хегеловог великог дела „Наука Логике” није, напросто, почетак једне књиге, већ је Хегел, почињући да пише књигу, покушао да захвати почетак мишљења. „Почетак” овде не значи почетак у времену (попут рођења) или простору (попут почетка неког пута, рецимо), већ „почетак” више значи „порекло”, односно почетак по важности. Или, речено у другачијем језичком режиму, како и када почињемо да мислимо, шта се налази у основи нашег мишљења? Због тога Хегел и почиње речју „биће”. Ово „биће” може се превести и као „јесте”. Јер, сугерише Хегел, почињемо увек нечим што јесте, јер не може се почети ни од чега, од „ништа”; „ништа” није, ништа је оно што није. Но, Хегел не би био један од највећих филозофа који је икада писао, када не би већ у самом почетку открио огроман проблем на који студија Милоша Тодоровића унедљиво скреће пажњу: ако кажемо „јесте” (јер шта друго рећи на почетку?) шта смо, заправо рекли? Када кажемо „јесте”, само тако: „јесте”, или „биће”, биће без икаквих одређења, рекли смо јако мало, толико мало да је то готово ништа. Када, дакле, сугеришу Хегел и Тодоровић, кажемо „јесте”, када кажемо да на почетку нешто јесте, нисмо, заправо рекли ништа. (У свакодневном говору постоји формула која каже: ако све може, онда не може ништа. То је управо ово што пише и Хегел: када се човек апстрактно хвали да може све, онда он, заправо, не каже ништа, или, боље, каже да не може ништа.) У бићу већ пребива ништавило. Биће и ништа падају у једно. Тај страховито тежак (и генијалан) почетак Хегелове „Логике” тема је студије у којој Тодоровић развија издашне мотиве што их нуди немачки филозоф.

Чита Душица Мијатовић
Уредник Иван Миленковић