Париска Опера – почеци, жанрови, теме

Смрт Жан-Батисте Лилија 1687. године означила је промене у раду париске Опере, односно Краљевске академије за музику. За разлику од Лилија, његови наследници на месту директора Опере нису постављали само сопствена дела, те се број нових опера годишње готово удвостручио. Париска Опера била је обележена праксама по којима се јасно разликовала од италијанског оперског света: кастрати нису добијали ангажман, већ је грађен профил лирског тенора за главне мушке улоге; на поновно коришћење појединих либрета гледало се с подозрењем, а опере самог Лилија посматране су као узор и редовно извођене, те је грађен својеврсни канонски репертоар заснован на опусу овог композитора.

Једна од најзапаженијих музичких трагедија изведених у париској Опери у доба Луја Четрнаестог, а након Лилијеве смрти, била је опера Медеја Марк-Антоана Шарпантјеа, постављена на сцену Пале-Ројал у децембру 1693. године. Писана је на либрето Томе Корнеја, који је задржао класични Еурипидов расплет поступком деус-екс-макина, где Медеја, након осветољубивих злочина, напушта сцену у летећим кочијама бога Сунца. Шарпантјеова партитура изазвала је контроверзе у јавности, пре свега због употребе богате и дисонантне лепезе хармонских решења, која су перципирана као италијански утицај.

Постављена стотину двадесет и шест година касније, опера Олимпија Гаспара Спонтинија, сведочанство је о другачијем утицају италијанске музике. У њој јасно препознајемо дело проистекло са сцене париске Опере – пре свега у начину на који је употребљен хор, те у раскошној оркестрацији, али и у музичко-сценском патосу који Спонтини преузима из Глукових руку, али који је својеврсна црвена нит жанра француске музичке, односно лирске трагедије. Спонтини, међутим, преузима драматску мелодику произашлу из италијанских оперских школа, као и структуре стрето ансамбла које динамизирају музичко-сценски ток. Након млаког пријема, композитор се одлучио да одступи од литерарног предлошка, односно истоимене Волтерове драме, и да публици понуди срећан завршетак опере. У новом, последњем чину, који је на сцени париске Опере премијерно изведен 1826. године, сведочимо срећном расплету љубави Олимпије, фиктивне кћери Александра Великог, и македонског краља Касандара, након што је потоњи поразио краља-сатрапа Антигона, виновника убиства Александра Великог.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић