Опера – Франческo Морлаки: Тебалдо и Изолина

Главне улоге тумаче: тенор Аничо Зорзи Ђустинијани као Боемондо, мецосопран Лаура Поверели као Тебалдо, бас баритон Раул Баљето као Ермано, тенор Ђорђе Влад као његов син Ђеролдо, сопран Сандра Пастрана као Изолина и сопран Анализа Д'Агосто као Клеменца. Хором Бахова камерата из Познања и ансамблом Виртуози Брунензис диригује је Антонино Фољани. Снимак је начињен на јавном извођењу овог дела на фестивалу Росини у Вилдбаду 2014, а објавила га је дискографска кућа Наксос у сарадњи са Радиом Југозападне Немачке (SWR) прошле године.

За популарност ове раноромантичарске опере, чији заплет прати сукоб између две зараћене породице и судбину двоје љубавника, који се попут Ромеа и Јулије воле упркос свему, треба захвалити либрету Гаетана Росија који предвиђа срећан исход заплета, али и надахнутој Морлакијевој музици пуној лирских арија, узбудљивих дуета и ансамбала, те динамичних хорских сцена. Такође, публика је уживала и у наступима певача, пре свих тенора Гатеана Кривелија у улози Боемонда и последњег великог кастрата Ђованија Батисте Велутија као Тебалда, који је постао синоним за ову улогу. Године 1825. године, Морлаки је направио већу ревизију за извођење Тебалда и Изолине у Дрездену, коју ћете чути у овој емисији. Том приликом опера је добила модернију драматуршку структуру којом се приближила Росинијевим остварењима.

Морлаки је рођен 1784. године у Перуђи, а музичко образовање је стекао испрва од свог ујака, а потом код Николе Цингарелија, и на крају код Оца Матеија у Болоњи, где је упознао и младог Росинија, такође ученика ове школе. Од дебија 1807. године до 1810. написао је више фарси, комичних остварења, опера серија и семисерија које су га представиле публици и довеле до поруџбина за миланску Скалу и римски Театро Арђентина. Познанство са познатом певачицом, контраалтом Маријетом Марколини која је певала у његовој кантати Сапфо, било је пресудно за даљи развој Морлакијеве каријере. Наиме, она га је одвела у Дрезден где је постао заменик капелмајстора Италијанске опере, да би 1811. године после успеха његове опере Раул де Креки, био постављен и за доживотног капелмајстора. На тај начин Морлаки је био слободан да компонује по свом нахођењу, а не да буде под сталним притиском стварања нових дела у доба када је писање опера имало карактер хиперпродукције, посебно на тлу Италије. Ипак, његов боравак у Дрездену није био без изазова. Наиме, Морлаки је био један од последњих италијанских композитора који је радио на високој позицији у Немачкој. Колико је у XVIII веку било распрострањено и у неку руку обавезно да свака немачка држава и град који држе до себе имају своју италијанску оперу, у првим деценијама наредног столећа то више није био случај. Опера на немачком језику је већ увелико стасавала, а италијанска је све више посматрана као застарела. Морлаки је због тога често трпео оштре ударе критике у Алгемајне музикалише цајтунгу мотивисане отвореном нетрпељивошћу према "старом режиму" и самом дрезденском двору који се опирао романтичарским тенденцијама и успону немачке опере.

Упркос свему, Морлаки је успешно балансирао између потреба двора и оних шире јавности, пишући често комична дела на италијанском која је немачка публика волела. Када би се окушавао на пољу озбиљне опере избацивао би секо речитативе и уводио хорске нумере и ефектне оркестарске сцене у складу са доминантним укусом. Истовремено, обновио је своју оперску каријеру у родној Италији где је често гостовао на турнејама. Тако је 1822. године у току једне од њих тријумфално у Венецији приказао оперу Тебалдо и Изолина која ће потом бити изведена у четрдесет градова и која је постала његово најсупешније дело у свом споју мелодраме, снажних ликова и одличне певачке поделе.

Уредница Ксенија Стевановић