Уметност интерпретације

Марија Јудина је рођена 1899. године, а студије клавира је завршила на Конзерваторијуму у Санкт Петербургу у класама Ане Јесипове и Леонида Николајева, где су јој колеге из класе били Дмитриј Шостакович и Владимир Софроницки. Веома религиозна, следбеница учења Павла Флоренског, као и велика противница совјетског режима, Јудина је после дипломирања предавала на конзерваторијуму све до 1930. године када је добила отказ због својих уверења. Незапослена и такорећи 'избачена на улицу', прихватила је позив из Тбилисија да на тамошњем конзерваторијуму предаје клавир. Тек је 1936. године на препоруку Хајнриха Нојхауса, Јудина постала професорка на Московском конзерваторијуму где је предавала до 1951. године. Паралелно од 1944. до 1960. године била је предавач на Институту за музику сестара Гњесин, одакле је такође била избачена због својих религиозних ставова и посебне пажње коју је поклањала савременој, западној музици. Након губитка ове позиције, Марија Јудина је наставила да концертира, али се њени реситали нису редовно снимали. После инцидента, када је на бис читала песме Бориса Пастернака, добила је петогодишњу забрану јавног наступања. Забрана је укинута 1966. године, када је Јудина одржала серију предавања о романтизму на Московском конзерваторијуму.

Занимљиво је и парадоксално да је управо Јудина била најомиљенија пијанисткиња Јосифа Стаљина, а додељена јој је чак и награда која је носила његово има, чији је новачни део она даровала руској православној цркви како би се „константно молили за Стаљинове грехе”. Стаљин је посебно ценио њено извођење Моцартовог концерта број 23, а у мемоарима Дмитрија Шостаковича сачувана је необична анегдота везана за ово дело. Наиме, због забране снимања, њен живи радијски наступ је остао незабележен, али је након Стаљинове жеље да добије плочу са снимком извођења, читав ансамбл напречац окупљен исте ноћи како би Јудина поново одсвирала овог дело. Шостакович је овај догађај сместио у 1944. годину, док је једини сачувани снимак Моцартовог Концерта у А дуру у извођењу Јудине и Радијског симфонијског оркестра под управом Александра Гаука из 1948, те се претпоставља да је реч о омашци Шостаковича. Овај снимак, као и сви сачувани записи и сведочанства савременика говоре о јединственом интерпретативном стилу Марије Јудине. Њена техника јој је омогућавала сваку врсту виртуозности, али се она определила за истраживање спиритуалне, апстрактне стране дела. Како је Свјатослав Рихтер једном рекао „када је свирала романтичарски репертоар то је било импресивно - осим што није свирала оно што је записано. Листове (варијације) Плакати, жалити су биле феноменалне, али је Шубертова Соната у Бе дуру, иако очаравајућа као интерпретација, била сушта супротност онога како је требало да звучи, а сећам се и извођења другог Шопеновог Ноктурна, који је био тако херојски да више није звучао као да је одсвиран на клавиру већ на труби. То више нису били Шуберт и Шопен, већ Јудина”, закључио је Свјатослав Рихтер.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић