Париска Опера – почеци, жанрови, теме

Објављен крајем 16. века, Тасов еп представља митологизовану приповест о Првом крсташком походу и освајању Јерусалима, те у својој разгранатој и фрагментираној фабули, у којој централну улогу имају управо епизодни љубавни заплети, прати сукоб хришћана и муслимана као својеврсну нит водиљу. Уводећи елементе фантастике, Тасо такође преузима литерарне поступке из класичних епова Хомера и Вергилија, инсистирајући на сукобу између љубави и војничке дужности и части, што је његов еп начинило посебно привлачним за ауторе опера 17. и 18. века.

Као најутицајнију француску оперу за коју је еп Ослобођени Јерусалим послужио као предложак можемо препознати музичку трагедију Армида, либретисте Филипа Киноа и композитора Жан-Батисте Лилија, из 1686. године. Познаваоци музике 18. века видели су у Армиди Лилијево ремек-дело, а опера је и редовно извођена на сцени Краљевске академије за музику, са чак шест нових продукција постављених закључно са 1764. годином. Посебно је занимљиво то како се Лили и Кино фокусирају на континуирани унутрашњи развој главних ликова – витеза Реноа и чаробнице Армиде, која, упркос намери да убије витеза, бива опчињена њиме и покушава да га чинима приволи да остане са њом. Киноова драма једна је од оних које је Лили омузикалио у грађењу жанра француске озбиљне опере, а којима су се затим композитори друге половине 18. века враћали у намери да редефинишу овај жанр. Кристоф Вилибалд Глук аутор је истоимене опере за париску сцену из 1777. године, у којој је зачуђујуће веран Киноовим и Лилијевим музичко-драматским решењима, али такође покушава да новим композиционим средствима интензивира портрете ликова и непосредност сценске радње.

Лирска трагедија Рено из 1783. године, композитора Антонија Сакинија, својеврсни је наставак Лилијеве, а самим тим и Глукове Армиде. Либрето који потписује Жан-Жозеф Лебеф, рађен је на основу трагедије Симон-Жозефа Пелеграна, коју је 1722. године омузикалио Анри Демаре. И даље пратимо лик Армиде, која је растрзана између љубави према витезу Реноу и дужности да се супротстави крсташима, али су сада улози увећани, јер се Армидин отац, Идраот, краљ Дамаска, бори са Реноом на живот и смрт. Армида одлучује да себи одузме живот и моли богове да заштите њеног оца. У овоме је, у последњем чину опере, спречава Рено: иако победник у бици, он одлучује да поштеди живот Идраота и пода се неуморној љубави Армиде. Чућете трећи, последњи чин Сакинијеве опере, који се завршава балетским дивертисманом у фантастичној палати Армиде и Реноа.

Музичке трагедија Танкред либретисте Антоана Даншеа и композитора Андреа Кампре, премијерно је изведена на сцени париске Опере, односно Краљевске академије за музику, 1702. године. Радња опере заснована је на јединој љубавној епизоди Тасовог епа која као протагонисту има историјску личност: норманског витеза Танкреда Галилејског. Танкредова изабраница срца је Клоринда, сараценска принцеза и ратница. Смртно рањена предводећи напад на хришћанско утврђење, Клоринда на самрти прихвата хришћанство, а Танкред, у завршној сцени опере, оплакује њену смрт.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић