Мајстори барока

Када не бисмо знали о коме се ради, композиције овог аутора бисмо без пуно размишљања повезали са Италијом и још прецизније са светлим, гудачким тоновима Вивалдијеве Венеције. Но, сам Де Феш никада у свом животу није крочио на тло Италије, а опет је у стилском смислу у потпуности свој израз и поетику пронашао у смерницама италијанског барока. У том погледу, његов опус, иако особен и оригиналан, је један од најинтересантнијих примера утицаја који је италијанска инструментална музика извршила на ауторе широм Европе.

Вилем де Феш је рођен 1687. године у породици музичара у граду Алкмару, да би се потом преселио у Лијеж одакле је фамилија била пореклом и где је стекао музичка знања. Негде почетком XVIII века године заједно са својим старијим братом Питером, Де Феш се сели у Амстердам који је у том тренутку био епицентар музичког издаваштва. Велики број италијанских композитора, међу њима и Вивалди, издају своје чувене збирке управо у Амстердаму, а Пјетро Локатели чак и долази да живи у овај град 1729. године. Вилем де Феш за то време постаје виолиниста у градском оркестру Амстердама, постајући временом и концертмајстор. Овај оркестар је био задужен за извођење опера које су долазиле у град, а у овом периоду пише и неке од својих првих композиција од којих је већина изгубљена после девастирајућег пожара који је захватио градско позориште 1722. године.

Судећи по сачуваном опусу Вилема де Феша, јасно је да је за живота важио за изузетног виолинисту и виртуоза на овом инструменту. Због своје рептуације је 1725. године добио место капелмајстора у катедрали Наше госпе у Антверпену на којем је остао до 1731. године. Но, с обзиром да је био темпераментне природе, Де Феш је улазио у сталне сукобе са црквеним оцима и члановима капеле, те је био приморан да напусти ову позицију.

Следећа и завршна етапа у каријери овог холандског аутора је био Лондон, један од епицентара музичког живота у првој половини XVIII века. Испрва, био је оргуљаш у Венецијанској капели у Лондону, да би се ускоро прочуо као виолиниста наступајући на плаћеним концертима у овом граду. Не бирајући стране између Хендла и Племићке опере, Де Феш сам постаје тражен због својих вокално-инструменталних дела: његов ораторијум Јудита из 1733. године је пожњео велики успех код публике. Ипак, 1746. године постаоје концертмајстор Хендловог оркестра, а такође управља и оркестром популарних јавних концерата у парку Марлибон гарденс. Негде око 1750. године се повлачи из живота, а умире у Лондону 1761. године после коњичке несреће.

Вилем де Феш је током целе каријере задржао јасни вивалдијански профил својих музичких тема и форме са покренутим, вибрантним почетним Алегром и доминацијом светлог виолинског звука, као и кроз употребу виртоузних солистичких пасажа и умилних кантилена, посебно у жанру кончерта гроса. Када се све узме у обзир, можемо рећи да је Вилем де Феш био један од најзначајнијих музичара на територији Низоземске и Енглеске у првој половини XVIII века, чија су дела такође имала одјека и у Француској уз помоћ штампаних издања.

Уредница Ксенија Стевановић