Антологија српске музике

Попут својих савременика – Милоја Милојевића и Петра Коњовића – и Стеван Христић је био сведок модерних праваца у западно-европској музици, али је до краја свог стваралачког периода остао одан мелодији као примарном музичком изразу и класичној тоналној хармонији. Према речима Стане Ђурић-Клајн, Христић је у појединим делима „оставио траг изразите уметничке индивидуалности, простране музичке културе и велике обдарености", па се са правом убраја у ред најзначајнијих српских композитора XX века.

Рођен је 19. јуна 1885. године у Београду, а већи део детињства је провео у иностранству, пошто је његов отац био дипломата. Године 1903. похађао је Српску музичку школу у Београду у којој му је теоријске предмете предавао Стеван Мокрањац. Од 1904. до 1908. студирао је композицију и дириговање на Конзерваторијуму у Лајпцигу, а потом је, у периоду од 1910. до 1912. године, био на специјалистичким студијама у Риму, Москви и Паризу.

У периоду између два светска рата Христић је био веома активан у организацији музичког живота Београда. Наиме, 1923. године је учествовао у оснивању Београдске филхармоније на чијем је челу био до 1934; радио је као шеф-диригент београдске Опере, а директор ове институције постао је 1925. године. Од оснивања Музичке академије у Београду 1937, Христић је био професор композиције, а потом 1943. и 1944. године и ректор. Био је први председник Савеза композитора Југославије, а 1950. изабран је за редовног члана Српске академије наука, као и за директора Музиколошког института.

Уредница Ирина Максимовић Шашић