Антологија српске музике

Рад Миленка Живковића везан је за развој музичког стваралаштва у Србији пре и после Другог светског рата. Рођен је 1901. године у Београду, а прва интересовања за музику почео је да развија још у гимназији када је похађао часове виолине. Године 1919. постао је члан хора певачког друштва Станковић, у којем је често мењао хоровођу, а редовно је дириговао и хором у Вазнесењској цркви. Потом се у музичкој школи Станковић, где је похађао часове виолине и теорије, упознаје са својим првим учитељем композиције - Миленком Пауновићем, који је имао велики утицај да се млади Миленко Живковић определи за музику и почне да компонује своја прва дела. Стекавши диплому Правног факултета 1924. године, уписао је студије композиције у Лајпцигу, у класи Хермана Грабнера, а потом је од 1929. до 1931. похађао и специјалистичке студије, на чувеној Схоли канторум (Schola Cantorum) у Паризу, у класи Венсана Дендија, и интензивно пратио уметнички живот тадашње уметничке метрополе света.

По повратку у Београд, Живковић је започео своју богату друштвену активност: радио као професор, а потом и директор музичке школе Станковић, а као диригент водио је, између осталих, хорове Обилић и Станковић. Године 1948. постао је редовни професор композиције на Музичкој академији, а у периоду од 1952. до 1960. био је и њен декан. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1958. године.

Посебно је важна Живковићева улога професора композиције. Наиме, заснивајући педагошки рад на научно продубљеном програму, усмереном ка тада савременим теоријским и естетским принципима, из његове класе на Музичкој академији изашли су важни српски композитори и музичари попут Драгутина Гостушког, Душана Трбојевића, Енрика Јосифа (који му је посветио књигу), Душана Радића, Константина Бабића и Владана Радовановића.

Као есејиста, Миленко Живковић је сарађивао у бројним часописима међу којима се издвајају Мисао, Живот и рад, Време, Наша стварност, Музички гласник и Весник Јужнословенског певачког савеза, а као истакнути музички теоретичар објавио је неколико важних студија: Уметност хорског певања 1946. године, Наука о хармонији 1953. године, као и аналитичку студију Руковети Стевана Мокрањца за коју је добио награду Удружења композитора Србије 1959. године.

У свом композиторском опусу, истиче Властимир Перичић, Живковић се ослањао на национални правац у српској музици. Наиме, он је посебну пажњу поклањао продубљивању хармонског израза на основу тоналних специфичности традиционалне музике, као и честој употреби полифоније и снажних ритмичких структура.

Уредница Ирина Максимовић Шашић