Мајстори барока

Вајлхлајн је рођен 1652. године у Линцу у музичкој породици, а као деветнаестогодишњак замонашио се у бенедиктинској опатији Ламбах добивши црквено име Романус. Потом се уписао на бенедиктински универзитет у Салцбургу који је завршио две године касније. Како је музичка пракса у његовој матичној опатији Ламбах била на нивоу достојном самог бечког двора, Вајхлајн је имао изузетне могућности да развија музичка знања која је добио у окриљу породице. Такође, познанство и рад са Хајнрихом Бибером које датира из Салцбурга, наставило се и у окриљу опатије, с обзиром да је овај барокни композитор редовно одржавао концерте у Ламбаху у присуству цара Леополда I. Вајхлајн је је постао капелан и музички директор бенедиктинског женског самостана Нонберг у Салцбургу, а 1691. године због своје одличне репутације постао је и капелан сестринског самостана у Сабиони у јужном Тиролу. Ту је модернизовао праксу укључујући инструменте у до тада искључиво негована "а капела" извођења, те побољшао ниво музицириања. Но и поред тога што је био цењен као музичар у црквеним и не само црквеним круговима, пратио га је, по свему судећи, компликован живот у оквиру самог реда. Тако је, 1705. године именован за парохијана у Клајнфрауенхајду, малом пограничном месту које је принц Паул Естерхази уступио Бенедиктинцима на коришћење, после пустошења у ратовима са Турском. Овај крај је задесила велика глад и бројне недаће, те је Вајхлајн молио свог надређеног за премештење, али био је одбијен. Умро је од тифуса годину дана касније.

Збирка Encaenia Musices посвећена је цару Леополду I и састоји се од дванаест соната за више деоница, које су стилски разноврсне и подесне за извођење како у црквеном, тако и у секуларном окружењу. Основни утицај долази од Биберових соло соната и оркестарских канцона које су биле заступљене у Аустрији од почетка XVII века. Вајхлајн успева да се приближи солистичком концерту на овај начин, о чему сведоче и каденциони пасажи за прву виолину и екстензивна употреба оркестра. Такође, у овим делима занимљиво је и коришћење мелодија које се ослањају на народну музичку праксу, као и разноликост афеката, те музичких облика – од пасакаље, канона до плесова, у оквиру интуитивне, мозаичне форме сваке сонате.

Уредница Ксенија Стевановић