Музика као живот – Полин Вијардо

Берлиоз је описао Полин Вијардо као „једног од највећих уметника у прошлој и будућој историји музике”. Ипак, после смрти попут многих женских стваралаца пала је у заборав. Без обзира, пред нама је једна од најсвестранијих и најоригиналнијих музичарки романтичарске епохе. Вијардо је бриљирала на оперској позорници као водећи француски мецосопран, била је активна и као пијанисткиња, композиторка, аранжерка, уредница и педагошкиња, а њен париски салон су походиле готово све виђене личности XIX века – од Жорж Санд до Чарлса Дикенса. 

Полин Гарсија Вијардо је потицала из шпанске породице, чији су чланови сви били оперски певачи, те је Сен-Санс једном приликом написао да је за њих „музика била ваздух који дишу”. Њен отац, Мануел Гарсија био је један од најистакнутијих оперских певача свог доба, и управо је њему Росини наменио улогу Грофа Алмавиве у Севиљском берберину. Данас га сматрају једним од утемељивача белканто стила. И своју децу је музички подучавао – његова ћерка Марија Малибран, трагично је преминула у 28. години, у тренутку када је била највећа звезда оперске позорнице, а његов син, Мануел Гарсија Млађи постао је један од најзначајнијих вокалних уметника и педагога XIX века, али и проналазач, који је између осталог створио медицински инструмент ларингоскоп. Премда је Мануел Гарсија био посвећен едукацији своје деце, након његове смрти, за образовање најмлађе Полин је највећим делом била задужена њена мајка, Хоакина, такође оперска певачица. Од 1829. године, Полин је учила композицију код Антоњина Рејхе, а клавир код Шарла Мејсенберга и Маркоса Веге, а једно време претпоставља се и код Франца Листа. У неким историјским изворима постоје наводи да је Лист Полин Вијардо подучавао заправо композицију, исправљајући њене транскрипиције Бетовенових гудачких квартета за клавир четвороручно. Изражавала је велико поштовање и дивљење према мађарском композитору, а Лист је сматрао да је она једна од најзначајнијих композиторки његовог доба. Упркос пијанистичком таленту, који су ценили неки од највећих пијаниста тог доба попут Листа, Мошелеса, Шопена и Сен-Санса, мајка ове уметнице је сматрала да она треба да се, попут сестре, посвети певању и опери, те је Полин Вијардо напустила своје студије клавира, усмеривши се ка оперској сцени.

Дебитантски наступ као певачица, Полин Вијардо остварила је 1837. године у Бриселу, када је имала само шеснаест година, певајући пред белгијским краљем и краљицом и осталим члановим аристократије. Две године касније, први пут је певала у једној оперској продукцији, овај пут у Лондону, у Росинијевом Отелу, а потом и у Паризу. Била је певачица испред свог времена која се темељно припремала за наступе и обраћала је пажњу на све детаље. Тако је често бринула о историјској прецизности костима у којима би наступала, а неретко их је сама и дизајнирала, што је радила и њена старија сестра. За њене наступе веома се брзо прочуло широм Европе, те је добила прилику да наступа у Санкт Петербургу, где је провела неколико успешних месеци. Управо тада је упознала Ивана Тургењева, који ће уз њу провести наредних четрдесет година. Не зна се тачно каква је била природа њиховог односа, али је познати руски писац засигурно гајио велику љубав и страсну оданост спрам Полин Вијардо, пратећи је на турнејама, пишући за њу и живећи у њеној близини. Наиме, када су се упознали, Полин је већ била удата за двадесет година старијег Луја Вијардоа, управника Италијанског театра у Паризу, који је напустио своју каријеру како би постао њен менаџер. Ипак, брачни пар Вијардо и Тургењев су више деценија делили свакодневицу, а руски књижевник ће преминути у породичној вили Вијардоових у Буживалу, 1883. године, само четири месеца након смрти Луја Вијардоа.    

Захваљујући завидној извођачкој каријери, али и окружењу у којем је одрасла, Полин Вијардо је пропутовала свет и имала прилику да дође у контакт са различитим музичким културама. Говорила је течно шпански, француски, италијански, руски и немачки, а потом је и компоновала песме на свим овим језицима, које су објављиване у Француској, Русији и Немачкој у периоду од 1838. до 1906. године. Осим песама, Вијардоова је компоновала и дела за виолину, клавир као и оперете и пантомиме. 

Соло песме Полин Вијардо откривају њен осећајан и промишљен третман одабраног текста. Брижљиво је проучавала стихове пре него што би написала музику за њих: мелодије и пратњу је обликовала тако да акцентују кључне речи и фразе, и свака песма била је одраз поетске атмосфере и расположења. Песме је прилагођавала гласу, будући да их је писала за себе или за ученике, те су тако биле и извођачки изузетно захтевне. Карактеришу их динамички контрасти и широки опсег, са изражајним мелодијским линијама, честом употребом хроматике и великим интервалским скоковима. Присутне су и изненадне промене темпа у самој песми, како би нагласила драматичност текста. 

Ауторка емисије Јелена Дамјановић