Антологија српске музике

Рођен је 1851. године у банатском селу Врањеву. Прве разреде основне школе учио је у родном месту, а даље школовање наставио је у Петроварадину, да би се 1870. уписао у Учитељску школу у Сомбору. Како је већ у породичном окружењу добио прве подстреке за музику, у новој средини, под утицајем професора музике Драгутина Блажека, Маринковић пише своје прве комаде - Устајте браћо и Српске народне песме – и изводи их са школским хором. Успех који су ове композиције постигле, указује Стана Ђурић-Клајн, омогућава му одлазак на студије у Праг, које је периоду од 1873. до 1881. године похађао у класи Франтишека Скухерског. Након тога, 1886. и 1887. године Маринковић борави у Бечу, где специјализира у класи Едуарда Ханслика.

На позив Београдског певачког друштва 1881. године Маринковић постаје диригент хора, а потом стаје и на чело Академског певачког друштва „Обилић”, као и Српско-јеврејског певачког друштва. Као професор музике радио је на Богословији, у Учитељској школи и у Другој мушкој гимназији. Године 1907. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, тадашње Српске краљевске академије.

Као и остали српски композитори XIX века и Маринковић је претежно био упућен на компоновање световних и духовних хорских дела, пошто су бројна певачка друштва захтевала литературу такве врсте. Међутим, за разлику од својих претходника, попут Корнелија Станковића или Даворина Јенка, Маринковићев хармонски језик је инвентивнији. Наиме, док је основно хармонско обележје ранијих композиција било примењивање обичних тоналних веза, изражених у главним и споредним ступњевима у оквиру дијатонике, Маринковић у своје партитуре уноси хроматику, модулирање у удаљеније тоналитете, а зависно од поетског текста – и смелија хармонска решења. Први је српски композитор који је посебну пажњу поклањао коректној декламацији текста, што је за његово време представљало новину у српској музици. Иако текст не третира речитативно, Маринковић обликује изразиту, певну мелодијску линију. Његов опус броји више од 180, углавном вокалних дела, међу којима је и неколико инструменталних композиција: Сонатина за четири руке (прво остварење овог жанра у српској музици), као и дела за виолину – Две српске игре, Фантазија и Ноктурно. Маринковић први у српску музику уводи хорове уз пратњу клавира међу којима се истичу композиције Јадна мајка, На Велики петак, Задовољна река, Молитва и Поточара, а његов опус краси и комад с певањем Суђаје по тексту Љубомира Петровића из 1897. године. Важно место у стваралаштву Јосифа Маринковића припада и соло песмама које је компоновао на стихове српских романтичарских аутора попут Јована Јовановића Змаја, Грчића Миленка, Ђуре Јакшића и Војислава Илића, као и на народне текстове.

Године 1934. Коста Манојловић је у Маринковићевој посмртној заоставштини пронашао појединачне делове литургије из 1889, те их је повезао у целину и објавио као Божанствену литургију светог Јована Златоустог. Дело су 14. маја 1935. године премијерно извели чланови Учитељског певачког друштва „Маринковић” под управом Милана Бајшанског.

Према речима Властимира Перичића, Маринковић у литургији није дословно користио цитате народних напева, али се у читавом низу ставова (којих дело броји двадесет) наслућују контуре истоимених мелодија из српског црквеног појања. Хорска фактура је у основи хомофона, а композитор је посебну пажњу посветио свакој деоници, украсивши их богатим мелодијским детаљима.

Литургију светог Јована Златоустог интерпретираће Хор Радио-телевизије Србије под управом Бојана Суђића. Солиста је бас Владо Микић. Снимак је објавио ПГП РТС, а забележен је 1999. године у Храму Светог Архангела Гаврила у Београду, који је саграђен 1939. у славу српских војника настрадалих у Првом светском рату.

Уредница Ирина Максимовић Шашић