Оперска сезона Еурорадија 2020/2021 – Руђеро Леонкавало: Заза

Главне улоге тумаче: Светлана Аксенова као Заза, певачица у мјузикхолу, Енкелејда Шкоска као Анаида, Зазина мајка, контраалт Доротеа Херберт као певачица Флориана, мецосопран Жијет Марс као Зазина слушкиња Наталија, тенор Николај Шукоф као имућни Парижанин – Милио Дифрен. Баритон Кристофер Молтман наступа у улози певача Каскара, баритон Тобајас Гринхол као новинар Биси, бас Паул Швајнестер као импресарио Куртоа, баритон Думитру Мадарашан и тенор Јоханес Бамберг наступају у улогама инспицијента Диклуа и помоћног инспицијента Аугуста. Хором Арнолд Шенберг и Симфонијским оркестром Аустријске радио-телевизије ОРФ диригује Штефан Шолтес.

Премијера ове четворочине Леонкавалове опере насловљене као „лирска комедија" уприличена је у Театру Лирико у Милану, 10. новембра 1900. године када је извођењем дириговао Артуро Тосканини. Либрето је написао сам композитор на основу истоименог комада Пјера Бертона и Шарла Симона. Избор сижеа везаног за свет водвиља и петпарачког позоришта може се објаснити Леонкаваловим искуством боравка у Паризу, где се издржавао свирајући клавир по кафеима и крећући се у боемском миљеу. Ово дело су посебно волеле и подржавале две диве раног XX века које се везују за веристички репертоар – Ема Карели и Џералдин Фарар. После Другог светског рата чешће је употребљавана скраћена верзија коју је начинио диригент Ренцо Бјанки, али је данас уобичајеније да се изводи оригинална, Леонкавалова партитура. Музички стил ове опере спаја веристички оперски проседе са елементима париског мјузик хола, посебно у начину на који је третиран ансамбл на сцени који прати разнолике водвиљске тачке. Управо је ово живописно коришћење колажне технике како би се постигла атмосфера 'бекстејџа' у јеку представе била изузетно експериментална за време у којем је ова опера написана. Леонкавало је ово колажно преплитање различитих музичких кодова примењивао и у осталим чиновима, а на вокалном плану је користио декламациону деоницу која стиже до мелодије, али се никада не развија у пунокрвну арију.

Радња се одвија у Сент Етјену и Паризу у последњој декади XIX века и бави се причом о љубавној издаји у контексту лицемерног, (мало)грађанског морала француске буржоазије.

Заза је звезда варијетеа Алказар у Сент Етјену, граду који се налази у близни Лиона, која се заљубљује у париског бизнисмена Милиоа Дифрена. Он се испрва прави да је не примећује, али је и сам заинтригиран лепом певачицом упркос страху за своју репутацију. Они постају љубавници, који започињу и заједнички живот, а Заза сања о томе да заснује породицу и остави свет мјузик хола за собом. Но, њен колега и бивши партнер, Каскар јој открива да је видео Милиоа у Паризу у пратњи друге жене. Темепрамента Заза одлази у Париз и посећује стан свог љубавника у којем затиче малу девојчицу Тото, за коју открива да је Милиоова ћерка. Девојчица, не слутећи јој прича о својој мајци, о себи и о плановима да као породица оду у Америку где ће њен отац започети нови пословни подухват. Заза схвата да ју је Милио лагао од самог почетка када јој је рекао да није ожењен и да нема превише новца. Она одлучује да оде и на изласку среће Мадам Дифрен којој говори да је погрешила адресу и извињава се. Одлуку да не уништи срећу једне породице Заза је донела због сећања на сопствено несрећно детињство – оцa кога није упознала и који ју је напустио још као бебу и одрастање уз мајку алкохоличарку. Сутрадан, Милио долази да се види са Зазом, а у њиховом конфликту он открива своје право лице: он је слабић и лицемер, који се не устручава да Зази упути најгоре увреде и да је понизи. На тај начин њој не преостаје ни једно лепо сећање на њихову аферу. Мирећи са са судбином схвата да јој је позорница једино уточиште.

Уредница Ксенија Стевановић