Музеј звука

Помало дезоријентишућег и етеричног звука, који је Бенџамин Френклин описао као „неупоредиво сладак”, а Паганини га назвао „анђеоским”, глас хармоника, или стаклена хармоника, била је изум 18. века. Ипак, произвођење звука коришћењем стаклених посуда било је познато још од 9. века, док је феномен добијања тонова трењем влажним прстима по ободу чаша био документован још у ренесанси, када је у својим теоријским радовима о њему писао Галилео Галилеј. Међутим, тек је 1743. године ирски проналазач Ричард Пакериџ ову идеју реализовао у пракси, користећи чаше испуњене различитим количинама воде како би се постигла потребна тонска висина, на којима се свирало повлачењем прстију по њиховим ободима. Пакериџ је овај инструмент назвао Серафим, али су се појављивали и називи као што су музичке чаше, глас харфа и други.

Током свог боравка у Европи 1761. године, амерички државник и проналазач Бенџамин Франклин је присуствовао концерту у Кејмбриџу на којем је на оваквом инструменту свирао Едмунд Делавал. Желећи да усаврши инструмент, чији га је звук очарао, Френклин је осмислио верзију са тридесет седам стаклених чинија различитог пречника, које су биле постављене хоризонтално око гвоздене осовине која се окретала помоћу педала, а чијим би се додиривањем стварало трење, односно производио тон. Френклин је овај инструмент назвао армоника према грчкој рећи за хармонију, док је своју премијеру доживео 1762. године. Инструмент је истог тренутка стекао велику популарност, те су дела за глас армонику, између осталих, написали Моцарт, Бетовен и Карл Филип Емануел Бах.

Међутим, после неколико деценија, глас армоника је почела да излази из моде, између осталог и због тврдњи да њен звук има необичан утицај на људску психу. Савременици су тврдили да „глас хармоника превише стимулише нерве, бацајући извођача у депресију, а потом у мрачно и меланхолично расположење које је пригодан метод за споро самоуништење”. У Немачкој је 1835. године и званично забрањена, а као образложење су наведени следећи разлози: да звук овог инструмента плаши животиње, да изазива превремене порођаје, да може да обори и најјачег човека за сат времена, као и да изазива смрт извођача који на њој свирају.

Чињенице, наравно, не могу да потврде ни један од ових навода, већ је пре била реч о томе да се музичка мода, током четврте деценије 19. века, променила. Музика је све више напуштала релативно мале концертне дворане аристократских дворова, и селила се у велике јавне концертне сале 19. века. Велики број музичких инструмената доживео је трансформацију у овом периоду, која је ишла ка постизању што јачег тона, како би посетиоци ових приредби могли да га чују. Као што је деликатно чембало заменио клавир, онакав какав га данас познајемо, тако су и гудачки и дувачки инструменти добили на пуноћи и снази звука. Крхки звук стаклене хармонике није могао да се прилагоди овом развоју, те је судбина инструмента тако била запечаћена.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић