Мотети Ђованија Пјерлуиђија да Палестрине

Један од највећих мајстора ренесансне полифоније написао је 1584. године двадесет девет мотета заснованих на стиховима из Старог завета који се приписују цару Соломону. Овај у сваком смислу јединствени сегмент Библије говори о романтичној, чулној, па и путеној љубави између мушкарца и жене, али су бројна тумачења јеврејских и хришћанских теолога овај однос превела на алегоријску раван, у њему препознајући однос Бога и верника, односно Исуса Христа и цркве. Чињеница да је Палестрина одабрао стихове у којима се славила профана љубав, нагнала је истраживаче да у овом делу препознају коментар аутора, који је покушао да демонстрира да, као што у полифоном слогу може да се очува јасноћа текста, тако се и путем описа љубави мушкарца и жене може славити божанска љубав. Композитор је био свестан да ова дела можда неће бити прикладна за извођење у цркви, али је наставио да ове мотете назива „духовним” а читаву збирку посветио је Папи Гргуру Тринаестом.

Низ од двадест девет мотета Палестрина је поделио у веће сегменте, или епизоде, које су написане у истом модусу, што показује да је аутор имао намеру да циклус формира према јасним драматуршким правилима и да га је посматрао као јединствену целину. Редослед мотета не прати оригинални редослед библијских стихова, већ их је композитор организовао тако да постигне најјачи драмски ефекат. Написани за петогласни хорски слог, ови мотети плене како лепотом стихова, тако и њиховом вештом музичком обрадом из пера великог мајстора.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић