Мајстори барока

Напуљ је по свему судећи почетком XVIII века био не само центар оперске уметности, већ је захваљујући својим изузетним образованим установама постао и место где су стасавали способни и виртуозни виолинисти. У то се уверио и Арканђело Корели који је 1702. године на турнеји у овом граду имао лош дан, са пуно фалшева на јавном извођењу, али су зато локални музичари из оркестра могли „с листа” да одсвирају његова дела без грешака. Први од одличних свирача који је добио међународно призање је био Анђело Рагаци, студент напуљског конзерваторијума Санта Марија ди Лорето код професора Ђанкарла Каилоа. Његова међународна репутација је повезана за династијом Хабсбурговаца, од када је почетком друге деценије XVIII века ступио у службу надвојводе Карла Аустријског, који је 1711. године постао цар Карло VI. За време такозваног „рата за шпанско наслеђе” Рагаци је заједно са дворским оркестром пратио овог владара од Барселоне до Беча где је добио сталну позицију 1713. године. У међувремену, Напуљ је припао Аустријанцима, те се Анђело Рагаци 1722. године вратио у родни град где је прво био предводник других виолина дворског оркестра, да би 1729. после смрти Пјетра Маркителија постао и концертмајстор. Но, није се дуго задржао на овој позицији јер је Напуљ неколико година касније поново дошао у посед породице Бурбона, после ратова за пољско наслеђе. Рагаци је као аустријски службеник дао оставку на место концертмајстора и 1734. године се преселио у Беч. У том периоду довршио је циклус од дванaест соната на којем је радио претходну деценију, а потом их је штампао у Риму уз посвету Карлу VI. По смарти цара и великог љубитеља музике, који је оставио државну касу у великим дуговима, хабсбуршки двор је прошао кроз низ „мера штедње”, које су утицале великим делом и на смањење броја музичара у оркестру. Рагаци је зато отишао у пензију и последњих десет година свог живота, до смрти 1750. у Бечу, провео је бавећи се проблемима музичке теорије и историје.

Рагацијева збирка „Сонате а кватро” приказује велику стилску разноврсност: нека од дела која ћете чути су ближа контрапунктским ричеркарима, друга вирутозним трио сонатама, док су нека најближа солистичком концерту и кончерту гросу. Формално иновативне у свом споју полифоне фактуре и бриљантног виртуозитета, могуће је да се ова дела мање ослањају на карактеристике наполитанске традиције, а више на укус бечког двора који је неговао империјалну агенду спајања различитих израза - од строг полифоног слога Јохана Јозефа Фукса до освежавајуће ведрине популарних Вивалдијевих концерата.

Уредница Ксенија Стевановић