Опера – Петар Чајковски: Пикова дама

Овај запис освојио је иностране критичаре, о чему сведоче и номинације за престижне дискографске награде током 2015. године попут награде часописа Грамофон, Би-Би-Си Мјузик Магазина и других. Критику је посебно очарао звук оркестра Баварског радија којим је Јансонс руководио дуги низ година, као и јединствена, детаљна и проживљена интерпретација овог великог диригента. Томе је вероватно допринела како Јансонсова дубока веза са Русијом у којој је одрастао и у којој се уметнички и професионално формирао, тако и афинитет који је осећао спрам ове опере Петра Чајковског.

У интервјуу који је дао поводом наступа на Салцбуршком фестивалу 2018. године где је руководио извођењем Пикове даме, Јансонс је рекао: „Ово је величанствено дело, апсолутно највећа опера", додавши да изузетно воли да диругује опере јер је одрастао у оперској кући, као син диригента и оперске уметнице и да је опера за њега посебна страст. Јансонс Пиковој дами приступа са пуно разумевања, истичући врло комплексне мотивске афилијације проистекле из мотива „три карте", беспрекорно бирајући темпа и атмосферу сваке од сцена ове узбудљиве опере о злокобној опсесији. 

Пикову даму Чајковски је компоновао за свега четрдесет четири дана, током боравка у Фиренци у марту и априлу 1890. године, а премијера је уприличена 19. децембра исте године, у Мариинском театру у Санкт Петербургу. 

Причу Александра Пушкина композиторов брат Модест Чајковски је модификовао како би драма постала интензивнија и погоднија за оперску сцену. У опери је Херманова љубавна веза са Лизом искренија него у Пушкиновој новели. Док се у књижевном делу прича завршава Хермановим одласком у лудницу и Лизином удајом за другог човека, опера се мелодраматично окончава двоструким самоубиством. У њој се много јасније подвлачи разлика у друштвеном статусу главних ликова, будући да Лиза у опери постаје Грофичина унука, а тиме и друштвено надређена Херману, док је у Пушкиновој причи она служавка старе аристократкиње. Пикова дама је настала између Пете и Шесте симфоније Чајковског, те се препознају драматичност и непосредност присутне у овим композицијама. Чајковски се потрудио да верно прикаже унутрашња стања свих карактера, укључујући и све оне споредне ликове који се појављују за карташким столом, које је портретисао кратким музичким потезима. 

Уредница Ксенија Стевановић