Опера – Рихард Штраус: Жена без сенке

У главним улога слушаћете Рикарду Мербет као Баракову жену, Томаса Јоханеса Мајера као Барака, Ане Шваневилмс као Царицу, Торстена Керла као Цара, Илдико Комлоши као Дадиљу и Николаја Диденка као Кејкобадовог гласника. Надежда Гулицка тумачи Сокола, а чувара света духова је Андреј Немзер. Три Баракова брата су: Том Ерик Ли као Једнооки, Јенс Ларсен као Једноруки и Кристоф Шпет као Грбавац. Глас са небеса изводи сопран Каролина Гумос, а тенор Михаел Плум је Фигура лепог младића. Хором и Симфонијским оркестром Берлинског радија диригује Владимир Јуровски.

Штраус је ово дело сматрао својом „последњом романтичном опером”, а либрето Хуга фон Хофманстала је видео као „невероватно племенит, ванредан, зрео и интересантан, са величанстевним драмским и моралним проблемима, као и са чудесним сценским догађајима”. Ова фантастична опера – грандиозна у замисли и експанзивна у форми – ослањаја се на вагнеријански оперски вокабулар. Са друге стране, својом бајковитом мрежом симбола и значења, као и идејом искушења и провере моралне одлучности, инспирисана је Моцартовом Чаробном фрулом.  

Опера Жена без сенке је до пре коју годину била једна од најређе извођених Штраусових опера управо због комплексне сценске поставке која је подразумевала коришћење магије, приказ духова, сталне промене сцене, употребу изузетно обимног оркестарског апарата, али и потребу за вокалним интерпретаторима врхунског ранга који могу да изведу захтевну партитуру. У формалном смислу, Штраус користи вагнеријанску лајтмотивску технику, али је хармонски језик 'штраусовски' - комплексан, са битоналним пасажима, одлажењем до граница атоналности и израженим хроматизмом. Мрежа референци, симболичких веза у самом садржају опере је широка. Поред поменуте Чаробне фруле, ту је Турандот Карла Гоција, Хиљаду и једна ноћ, индијске и персијске легенде, бајке браће Грим и Гетеа. Ипак, имаући све у виду, Жена без сенке не поседује критичку или друштвену димензију. Она је пре свега усмерена ка приказивању два 'женска типа' – царице која је етерична до безизражајности и Баракове жене која је превише 'људска' и морално колебљива. У том погледу Штраус својим двема протагонисткињама, као представницама два света, даје и карактеристични оркестарски колорит. Наиме, земаљске ликове прати тежак и мрачни оркестарски парт, док се око арија и појава царице ковитла смањени оркестар, светлог и провидног тембра у којем доминирају челеста, харфа и флаута. 

Уредница Ксенија Стевановић