Опера – Александар Серов: Јудита

Улоге тумаче: Ирина Удалова као Јудита, Јелена Заремба као њена робиња Авра, Михаил Крутиков као Олоферн, Анатолиј Бабикин као Озија, Владимир Кудрјашов као Ахиор, Пјотр Глубокиј као Елиахим, Максим Михајлов као Хармије. Оркестром Баљшог театра и Руским академским хором Совјетског Савеза диригује Андреј Чистјаков.

Ову петочину оперу, Александар Серов је компоновао инспирисан мотивима комада Јудита Паола Ђакометија, који је први пут погледао у позоришту у Санкт Петербургу 1860. године. Потом је Иван Антонович Ђустинијани написао италијански либрето на основу композиторовог сценарија, али како није било могуће поставити оперу на италијанском, прераду на руски су начинили Константин Званцов, Дмитри Лобанов и Аполон Мјаков. Док се предложак формирао, Серов је наставио компоновање без обзира што није имао комплетни текст са којим би радио. Премијера опере Јудита је уприличена 16. маја 1863. године у театру Мариински у Санкт Петербургу под диригентском палицом Константина Љадова уз велики успех.

Остала је ангедота да је Рихард Вагнер погодио на који ће начин његов руски пријатељ Серов, који је себе сматрао Вагнеровим учеником, драматуршки решити библијску причу о јеврејској јунакињи Јудити која је погубила асирског војсковођу Олоферна. Наиме, Вагнер је рекао „Биће у пет чинова зар не? Први ће се бавити народом, други самом Јудитом, после тога ће бити војни табор, убиство и тријумфална завршница”. Иако је Серов себе видео као заклетог вагнеријанца, он у опери Јудита не излази из граница велике историјске опере са нумерама. Спољни ставове базирају на хорском звуку, трећи и четврти носе бројне егозтичне „оријенталистичке” песме и плесове, али и врло занимљиву сцену халуцинација опијеног Олоферна која ће деценију касније наћи свој одјек у визијама Бориса Годунова, Други чин са својом грандиозном солистичком сценом главне јунакиње „Оденућу се у пурпур" је једна од најтежих нумера за драмски сопран у руском репертоару XIX века.

Треба напоменути да је популарност Јудите у Русији била велика, а дивили су јој се бројни композитори укључујући и Чајковског и може се сматрати да је на свој начин – иако без очигледног руског сижеа – извршила важан утицај на млађе ауторе који су се отиснули у тематику невезану за руску историју и легенде, попут Чајковског у Девици од Орлеана, односно Мусоргског у незавршеној опери Саламбо или Рубинштајн у својим библијским операма. Римски-Корсаков је песму Индијског госта из опере Садко моделовао на основу Индијске песме из четвртог чина Јудите Александра Серова, чиме је у најмању руку направио омаж, а могуће и смелу позајмицу једне популарне мелодије.

Уредница Ксенија Стевановић