Опера – Георг Фридрих Хендл: Арминије

Либрето за Хендловог Арминија настао је из пера анонимног аутора који је адаптирао предложак за истоимено остварење Антонија Салвија из 1703. године. Хендл је своју оперу написао у јесен 1736. године, одмах пошто је довршио рад на Јустину, и као таква отворила је сезону 1736/37. у Ковент гардену у Лондону. Испоставиће се да је ово била последња сезона у којој се Хендлова оперска кућа такмичила са „Опера оф Нобилити" у Кингс театру. Наиме, ривалитет је био толики да су обе оперске куће намерно давале представе у исте дане – уторак и суботу – не би ли на тај начин отеле једна другој публику. Оваква политика се испоставила као катастрофална за обе компаније, јер је публика одустала од посећивања представа и убрзо су обе морале да затворе врата, чиме је оперска активност, везана за италијанску опера серију, у британској престоници на неко време прекинута.

Салвијев либрето је био базиран на догађањима из римске историје, преузетим из Тацитових Анала, који се тичу Арминија, побуњеног поглавара германског племена Херуска, затим Римљанима блиског поглавице Сегеста и римског генерала Публија Квинтилија Вара. На премијери 12. јануара 1737. године, главне улоге су певали алт кастрат Доменико Анибали, сопран Ана Марија Страда дел По, сопран кастрат Ђоакино Конто познат као Гицијело, бас Хенри Рајнхолд, тенор Џон Бирд и контраалт Франческа Бертоли.

Арминије је изведен само шест пута, јер, иако су Хендлови пријатељи и подржаваоци ценили оперу, обичној публици, која је плаћала улазнице, се није допала. Прво модерно извођење је уприличено у Лајпцигу 1935. године, али, попут других Хендлових оперских остварења, тек је у протеклим деценијама нашло свој пут до публике и извођача о чему сведоче чак три рецентна дискографска записа.

Музиколози примећују да се Хендлов повратак на херојски либрето историјске садржине, после низа романтичних и фантастичних сижеа у делима попут Ариоданте, Алчина и Аталанта, није показао као успешан. Оперу Арминије краси низ мелодрамских сукоба, који следе једни за другим у готово непрекидном низу, јер су речитативи сведени на минимум. Драматуршки фокус на конфликт између емоција и дужности, не оставља довољно места за психолошки развој ликова, али и поред тога две арије Арминија се издвајају по својој лепоти и елегенацији – патриотска „Al par della mia sorte” са чаконским басом и његова затворска арија „Vado a morir”.

Уредница Ксенија Стевановић