Опера – Фроментал Алеви: Кипарска краљица

Чућете награђивани снимак, објављен 2018. године у издању Центра за француску романтичарску музику Палазето Бру Зане. Сам запис је начињен у Театру Шанзелизе у Паризу 2017. године, када је Париским камерним оркестром и Хором Фламанског радија дириговао Ерве Нике. У главним углама су наступили: Вероник Жанс као Катарина Корнаро, Сирил Дибоа као Жерар де Куси, Етјен Дипуи као Жак од Лузињана, Ерик Ише као Мочениго, Кристофорос Стамбоглис као Андреа Корнаро, Артавазд Саргсјан као Строци и Томислав Лавоа као официр и паж.

Своју трећу велику оперу, компоновану за париску публику, Алеви је 1841. године написао на речи Жил-Анрија Верноа д Сен-Жоржа. Дајући музичку верзију живота кипарске краљице Катарине Корнаро, Алеви је приметио сценски потенцијал уговореног брака и његове политичке позадине, као и музичко и драмског богатство које су обећавале егозитичне локације Венеције и Кипра у XV веку. Можда је у писању овог дела био инспирисан носталгијом коју је осећао спрам Италије коју је са велики ентузијазмом истраживао на почетку каријере када је 1819. у њој боравио по освајању Римске награде. Али, ако судимо по биографији коју је о Алевију написао његов брат Леон Алеви, главни подстрек за настанак опере Кипарска краљица је лежао у „мрачном и мистериозном страху” од Венеције. Наиме, имагинаријум Млетачке републике као злослутне, сплеткарошке, деспотске државе којом влада мала групица одабраних патриција, често су користили њени непријатељи. Мит о венецијанској тиранији је постао посебно чест у позоришним комадима, операма и књижевним делима XIX века, а родoначелник овог тренда била је драма Бланш и Монкасен или Венецијанци Антоан-Венсана Арноа из 1798. године. Наиме, поменути комад је идеолошки био близак Наполеоновој политичкој агенди која је војним походом срушила независност Венецијанске републике и демонтирала власт Већа десеторице. У том смислу, идеја о политичком деспотизму венецијанске олигархије је нашла плодно тло у потоњим оперским и књижевним делима која су у себи носила револуционарни или побуњенички потенцијал. Наведимо само неке – опера Бјанка и Филерио Ђоакина Росинија, односно трагедије у стиховима Марино Фалиеро и Двојица Фоксарија Лорда Бајрона које ће постати предлошци за остварења Гаетана Доницетија и Ђузепа Вердија. 

И Алевијева Кипарска краљица припада поменутој грани остварења која се фокусирају на малициозне сплетке Већа десеторице оличеног у лику главног негативца Пјетра Моченига, који уцењује Катарину Корнаро да се уда за кипарског краља, не би ли на тај начин Венеција своју власт проширила на ово острво. Она због тога мора да напусти свог вереника француског витеза Жерара де Кусија, који ће се касније појавити на Кипру где ће му управо краљ Жак де Лузињан спасити живот о венецијанских плаћених убица. 

Премијера опере Кипарска краљица у Париској опери је била успешна. У фокусу је била Розина Столц - у главној улози – и што је још неуобичајеније, Алеви је изоставио све друге женске улоге како би истакао певачке и глумачке могућности ове уметнице, али и да би избегао њене сукобе са ривалкама. Публикa је била одушевљена и тенором Жилбером Дипреом у улози Жерара, једним од најважнијих лирских тенора белканто епохе. Критика – на челу са Берлиозом, али и младим Вагнером – истицала је Алевијеву оркестрацију, али и специфичну економичност и привлачну једноставност вокалних деоница. Међу најуспелијим нумерама у опери истицали су дует Лузињана и Жерара из трећег чина Тужно прогонство, дует Жерара и Катарине из петог чина, као и завршни квартет. Ипак и поред значајног успеха, величанствене сценографије и костима, као и инспирације за настанак других оперских остварења попут Доницетијеве Катарине Корнаро из 1843. године, Алевијева Кипарска краљица, је ишчезла са позорница. И поред тога, модерна обнова из 2017. године, показује да се ради о једном од убедљивијих Алевијих остварења и успелом делу из златног доба француске велике опере. 

Уредница Ксенија Стевановић