Мајстори барока

Агостино Стефани је рођен 1654. године у Кастелфранку у близини Венеције, али је своје подуке из музике стекао у Падови, у тамошњој базилици Светог Антонија Падованског, важном месту ходочасничког култа овог свеца. Пре свега је примећен његов глас и певачки таленат, а у Венецији је наступио у опери Деметрио Карла Палавичина са само једанаест година. Већ наредне, добија ангажман у Минхену на двору баварског електора Фердинада Марије, где почиње да га подучава капелмајстор Јохан Каспар Керл. Године 1672. одлази у Рим где стиче знања из композиције код Ерколеа Бернабеија, капелмајстора базилике Светог Петра, пишући неке од својих првих композиција. Две године касније се враћа у Минхен на позицију дворског оргуљаша, али убрзо одлази на путовање у Торино и Париз. У француској престоници добија прилику да своје умеће свирања чембала прикаже и пред Лујeм XIV, као и да се упозна са стваралаштвом Жан-Батиста Лилија. Овај боравак оставиће дубок траг на Стефанија, који ће, пошто 1681. године буде постављен за управника камерне музике минхенског двора, уприличити и своју прву оперу Марко Аурелије у којој су Лилијеви утицаји више него очигледни.

У међувремену, на баварски престо је дошао електор Максимилијан II Емануел, који не само да је подржавао Стефанија у његовој композиторској каријери, већ је увидео и његов дипломатски таленат. Током тајне мисије везане за потенцијални брак између електора и принцезе Софије Шарлоте од Хановера упознао је војводу Ернста Августа од Хановера, у чију службу је ступио 1688. године. Наредних петнaест година, колико је био у служби хановерског двора, Стефани ће се испрва посветити музичким, а потом дипломатским активностима. Његов долазак у Хановер се поклопио са успостављањем италијанске оперске трупе за коју је Ернст Август изградио величанствени театар. Стефани је постао капелмајстор ове куће која се, иако је постојала само осам година, прочула широм Европе и за коју је написао велики број оперских дела. У последњој деценији XVII века, Стефани постаје важан дипломата Хановерског војводства, а од 1703. развија и политичку каријеру у служби Електора Јохана Вилхелма у Диселдорфу. Како је 1680. године добио чин свештеника, напредује и у црквеним круговима, те га папа поставља на место апостолског викара у Северној Немачкој. Пред сам крај живота изабран је за председника Академије вокалне музике у Лондону, али није успео да се врати композиторској каријери, пошто је преминуо у Франкфурту, 1728. године. Том приликом, велики број музичких композиција је неповратно изгубљен, док су дипломатски документи архивирани. 

У Стефанијевим камерним дуетима – облику двогласне камерне кантате – које је писао током читаве музичке каријере проналазимо све каракеристике његовог стила: суптилне мелодије, фокус на језичке финесе, елегантни контрапунктски рад и формалну равнотежу. Ова дела су попут Корелијевих трио соната други композитори користили као модел, а водећи певачи су их користили као лекције из солфеђа, чиме је њихов утицај превазишао границе XVIII века. У том погледу Стефанијеви камерни дуети спадају у ред важних остварења италијанске вокалне музике барокне епохе раме уз раме са делима Страделе, Алесандра Скарлатија и младог Хендла.

Уредница Ксенија Стевановић