Путеви прозе – Две приче Срђана Вучинића

ПОЉА ПРИЧЕ

Можда је моје писање прича тек један срећан инцидент у уходаном ритму и општеприхваћеној тиранији свакодневице. Можда се жудња за слободом, коју други реализују својим бурним животима, каријерама или путовањима на егзотичне дестинације (док већина успева да је утажи тек у сновима) - можда се она код мене остварила баш кроз приче које тврдоглаво негирају физичке законе, и теже да успоставе неку „аутохтону реалност", подупрту властитом логиком и законима. Вероватно је то степен слободе који нисам могао да освојим ни у есејима и чланцима које сам двадесетак година писао, па чак ни онда када сам се бавио филмским ауторима или писцима које волим, јер бих плутао по површини „паметних", очекиваних исказа.

Вероватно је то онај град или краљевство од коцкица које сам као дете маштао да направим, али никад у томе нисам успео, јер коцкица није било довољно. А језик нам увек, и онда када не очекујемо, пружа довољан број коцкица; као што и ониричка фантастика пружа неограничен број слика, она је главни резервоар летилице која још од антике спаја ужасно са смешним, стварност са утварама и илузијама. Историја, мит, фантазија, сновиђење, свакодневно искуство - свако од ових поља представља практично неисцрпан извор за причу; а када се она преклопе, измешају, огледају једно у другоме - истина се може указати као површина неке новооткривене планете.

Причање приче, под условом да је искрено у својој ирационалности, поуздан је начин да човек и по дану, и вољно комуницира са властитим несвесним, са „силама немерљивим" у себи; верујем да су ово, далеко боље од нас, осећали певачи и приповедачи од давнина. То је и начин да се демантује преурањена вест о „рашчаравању света" коју су донели са собом модерни филозофи. Зато је писање прича тихи вид нон-конформизма и отпора, могућност да се свет не прихвати онаквим каквим нас уверавају да јесте и да мора бити.

Срђан Вучинић

Уредник циклуса: Радмила Глигић