Музеј звука – Франциско де Пењалоса

Франциско де Пењалоса је рођен 1470. године недалеко од Толеда, у епохи великог успона Шпаније, познатог као Златно доба. Инициран поновним освајањем Гранаде, династичким уједињењем Кастиље и Арагона, те открићем Новог света и потоњом колонизацијом, овај економски и политички замах претворио је Шпанију у једну од водећих светских сила. Опште благостање оставило је трага у свим областима живота и стваралаштва, па и на пољу музике. Наиме, у оквиру стилског оквира који је поставила тада доминантна „фламанска школа”, почињу да се појављују шпански уметници, који успевају да овладају умећем сложеног контрапунктског писма. Један од првих био је управо Франциско де Пењалоса, који је прокрчио пут наредној генерацији коју ће обележити дело великих мајстора ренесасне музике Кристобала де Моралеса и Томаса Луиса де Викторије.

Први поуздани подаци везани за Пењалосу потичу из 1498, када је постао певач у Капели Фердинанда V од Арагона, у чијој служби ће остати до 1516. године. Пењалоса је годинама био и капелмајстор Катедрале у Севиљи, коју је, упркос протестима црквених власти, накратко напустио како би три године боравио у Риму, у папској капели. Тада је сам Папа апеловао да му се дозволи одсуство наводећи да „међу певачима у капели је и наш вољени син Франциско де Пењалоса, изузетни музичар који показује нарочити дар и чије присуство ми тако жарко желимо”. Иако је више година боравио у Риму, чини се да ниједно Пењалосино дело није тамо сачувано, јер је он у вечном граду био активан као певач. Његова композиторска остварења сачувана су пре свега у арагонској краљевској капели и откривају опус сачињен од стандардних музичких форми тог доба – миса, магнификата, мотета и химни. Иако је прихватио композиционе технике франко-фламанске школе, Пењалосина дела су мање комплексна од радова савременика са севера, и више наликују остварењима Николе Шампиона, Пјера де ла Риа или Александра Агриколе, који су били чланови Капеле Филипа Лепог.

Уредник Ивана Неимаревић