Опера – Карл Марија Вебер: Еуријанта

Еуријанта представља нови степен у развоју немачке романтичне опере. Наиме, после успеха Чаробног стрелца, импресарио Доменико Барбала је понудио Веберу да напише нову оперу за бечки Кертнертеатар. Композитор је одлучио да следећи корак у стварању опере на немачком језику јесте замена говорног дијалога са ариозима, односно стварање непрекинуте музичке структуре.

Вебер је знао да су пре њега Јохан Мепокук Поисл, односно Игнац фон Мозел већ писали овакве  опере, али њихови идеали су били далеко од оних којима је тежио Вебер. Његов први проблем је било налажење погодног либрета, те се одлучио се за песникињу Хелмину фон Шези, која није имала великог искуства у писању либрета. Дело је на премијери, 1823. године, када је дириговао сам Карл Марија Вебер, било примљено са ентузијазмом, али је по његовом одласку из Беча убрзо почело да губи публику те било је повучено са репертоара после само 20 извођења.

Шуберт се жалио да је Еуријанта "безоблична" и да сваки пут када се појави назнака мелодије она бива "ухваћена као миш, у замку тешке оркестрације". И поред конфузног заплета и временски подужег трајања целе опере, Еуријанта је спорадично постављана на оперским сценама све до данашњих дана, задобијајући статус "култног дела". Наиме, изузетност Веберовог музичког писма, нагнала је многе познате музичаре да га сматрају "ремек-делом" са манама. Један од великих љубитеља Еуријанте је био Густав Малер који је дириговао новом поставком 1903. године, док је познати музиколог Доналд Тови сматрао ову оперу супериорнијом од Вагнеровог Лоенгрина. Такође, Еуријанту су пропагирали и Артуро Тосканини и Карло Марија Ђулини.

Вебер у овом делу користи хроматику на мајсторски начин, пре свега како би приказао негативне ликове у опери, а такође плени и његова иновативна употреба мотива. Оркестрација је живописна и колоритна, што доприноси општој атмосфери опере. Опера Еуријанта је извршила значајан утицај на наредну генерацију немачких композитора, пре свега на Маршнера, Шумана, Листа, а  посебно на Вагнера.

У првом чину упознајемо се са два пара: племенитим Адоларом и Еуријантом, те сплеткарошима Лизиратом и Еглантином. Лизират се клади са Адоларом да може да докаже Еуријантину неверу, а у томе му помаже Еглантина која је тајно заљубљена у Адолара. Она открива тајну Еуријантиних ноћних избивања. Наиме, она одлази на гроб Адоларове сестре Еме да се моли за њену душу, јер је несрећна девојка починила самоубиство узимајући отров из прстена, а после смрти вереника настрадалог у бици. Због тога њена душа нема мира, све док прстен не оквасе сузе невине девојке у невољи. Тајну о сестриној смрти Адолар је одао једино Еуријанти, тако да ће ову информацију Лизират и Еглантина искористити за своје циљеве.

 Уредница емисије Ксенија Стевановић