Чему нас учи уметност – когнитивизам, романтизам и естетско образовање

Питање епистемичког утемељења уметности представља једно од класичних питања филозофије чије су основне оквире поставили још Платон и Аристотел, а о којима се једнако расправља и у наше време. У својој помало непоштеној и еристичкој расправи са традицијом хеленског епског и трагичког песништва у славној X књизи Државе, Платон питање о аксиолошкој вредности уметности сведи на питање о њеном педагошком значају, а овај опет своди на епистемичке садржаје које можемо усвојити кроз уметност. Утакмица је у самом почетку намештена и песници немају никакве шансе – од њих се очекује да логички утемељено и некићеним речима објасне „чему уметност може да нас научи“, а затим се њихова делатност метафизички утемељује као пуко копирање (тј. фамозни μίμησις) појавне стварности која, према Платоновом учењу, и сама представља једну аксиолошки мање вредну копију божанске и савршене стварности идеја.

Неко склон распеваним алегоријама могао би да каже да се из ове Платонове расправе родила читава историја естетике и не би у тој натегнутој тврдњи превише претеривао. Расправа коју је поставио атински филозоф води се и у данашње време кроз питања о томе шта је „права“, а шта „лажна“ уметност, која уметничка дела и правци су корисни, а који штетни по друштво, да ли је уметничко стваралаштво знање, а да ли је рецепција уметничког дела сазнање, односно у каквом односу физички опипљиво и увек присутно уметничко дело стоји према увек неухватљивој истини. Притом нас и наше интуиције воде у закључке које није лако филозофски поткрепити – од „образованог човека“ се чак на парадигматском нивоу естетска префињеност очекује чак у већој мери од познавања научних чињеница. Од припадника академске елите или „интелектуалца“ ми примарно очекујемо да располаже једном специфичном врстом „доброг укуса“ управо са обзиром према парадигматским уметничким делима наше цивилизације, док он уопште не мора нужно да буде напредан познавалац епистемички утемељених чињенице које нам доноси напредна математика, теоријска физика, анатомија, геологија и сл.

Какав је однос уметности и сазнања, какав на страни стваралаштва, а какав на страни рецепције, како су се према овом питању постављали осамнаестовековни рационалисти, емпиристи, просветитељ, идеалисти и романтичари, и шта, на крају, треба да подразумевамо под „естетским образовањем“, објасниће нам филозоф Исидора Новаковић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић