Привреда, тржиште и додата вредност – економија између религије и кладионице

„Економија, глупердо“ (it’s the economy, stupid) била је једна од крилатица на којима је Бил Клинтон 1992. године засновао своју успешну кампању у којој је након првог мандата на челу САД сменио Џорџа Буша Старијег. Од тог времена наовамо, она је постала једна од најславнијих крилатица америчке политике, означавајући наводну фиксацију америчких гласача искључиво на питања економије, односно социјални стандарда. Без обзира на то, од пада Берлинског зида наовамо, економски раст и благостање постали су апсолутна фиксација политичара на свим меридијанима и у свим економским системима. Притом, пре двадесетак година, „фокус на економију“ подразумевао је нешто врло једноставно и квантификабилно – имплементацију ограниченог броја конкретних стандарда тзв. „Вашингтонског консензуса“. Процес је био једноставан, временски ограничен, а имао је притом читаву војску надзирача, ревизора и контролора из плејаде међународних организација, који су свакој земљи били на располагању како би гарантовали да њен незадрживи развој неће застранити са пројектоване трајекторије, нити искочити из шина.

Ствари данас стоје битно другачије. Песимисти би рекли да се стари поредак урушио, реалисти – да је он исти као што је увек био, само је његова природа због низа фактора данас огољенија и видљивија. Како год било, живимо у време превредновања свих вредности и својеврсног постмодерног релативизма, у коме је „економија“ онолико „јака“, колико то постулирају пареметри које смо одабрали као референтне (најчешће на основу ванекономских, идеолошких преференција). Некоме „јака економија“ подразумева „динамичну берзу“, другима „ресурсну самодовољност“, трећима покривеност буџетског/спољнотрговинског дефицита, четвртима способност да се произведе одређена количина артиљеријске муниције у назначеном року. Притом није само избор промењивих флуидан, флуидни су сами критеријуми успеха, који доводе у питање оно највеће од свих економских божанстава – додатну вредност. У датом контексту, јаз између реалног привредног и финансијског сектора постаје принципијелно непремостив, а једноставна тема „економије за глуперде“ постаје питање мистичне религије и метафизике хазардерства.

Како данас уопште разумети економију и њене критеријуме успеха, каква аксиологија стоји у темељу вишка вредности, да ли се глобално тржиште претворило у глобалну кладионицу и да ли се стари концепт (војне) привреде враћа са осветом, објасниће нам политички економиста Михаило Савић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић