Босна и Херцеговина пре и после Дејтона – идентитет, симболика и културни рат

Босна и Херцеговина представља једну од великих мистерија европског континента. Држава која није ни република, ни федерација, ни конфедерација, али која у свом саставу има једну републику и једну федерацију (и дистрикт), земља са два имена и три народа, земља лумпенпролетаријата и вечите првобитне акумулације капитала, најјугословенскија југословенска република која је истовремено била поприште највећег југословенског крвопролића, земља ведрог духа и мрачне историје, Босна је на европском и светском нивоу постала Тамни вилајет – незаобилазна и неразумљива, ко из ње понесе нешто, кајаће се; ко не понесе, кајаће се.

За неупућене странце, ова земља је својеврсни симбол унутаревропског „притајеног зла“ које се може разбуктати било када и било где, али свакако и најкомпликованијег политичког система у Европи чијој би апсурдној комплексности (и системској корупцији) могле да позавиде чак и озлоглашене бриселске бирократе, које веома често своје каријере и „пеку“ на некој од позиција у колонијалној управи овог de facto међународног протектората. Ништа везано за Босну никада није једноставно, чак ни њено име.

Када је 14. децембра 1995. године у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон у Дејтону, Охајо, потписан Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, мало ко је веровао да ће химерична полудржава утемељена на њему у том облику опстати дуго. Док су једни веровали да је процес даље разградње незаустављив, други су били убеђени да ће компликована ентитетска структура ускоро бити превазиђена, а БиХ унитаризована и претворена у још једну балканску државу-нацију по већ уходаној (антисрпској) матрици. Оно што смо, међутим, добили, јесте једва функционалан политички систем који се практично деценијама одржава на рубу пада у „природно стање“, а истовремено упркос свим тим препрекама и потешкоћама и даље опстаје и функционише. Са које год стране да се приступи Босни и Херцеговини, она представља проблем и загонетку, како у смислу изазова за светске социологе, етнологе и политичке теоретичаре, тако и за светске и регионалне геополитичке играче, за које БиХ истовремено представља нагазну мину за сваки интегративни пројекат, али и изазов на коме се доказује властита релевантност.

Како разумети Босну и Херцеговину, земљу у којој ништа није онакво како изгледа, како њени народи разумеју сами себе и своју домовину, да ли је њена апсурдна политичка комплексност нешто привремено или нешто вечно, и шта на крају да радимо ми са њом и она са самом собом, о годишњици потписивања (изгубљеног, а незаобилазног) Дејтонског споразума разговараћемо са правником и картографом Душаном Дачићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић