Шта је епика данас – фантастика као археологија мита

Наша глобална култура се рутински описује као „материјалистичка“ и „разочарана“, али та дијагноза је ретко толико видљива као у случају епике. Са историјске тачке гледишта, епови су најомиљеније и са највећом страшћу препричаване приче свих времена. Читаве културе и цивилизације су се оснивале на еповима, а када су те културе и цивилизације пропадале, увек се налазио неко да из пепела ишчепрка копију Илијаде, или Одисеје, или Беовулфа, или, уосталом, Јеванђеља – само да се те приче не би заборавиле. На пример, Еп о Гилгамешу је толико често записиван на глиненим плочицама, да је практично цела поема сачувана до нашег времена у потпуности кроз археолошку грађу.

Али где је епика нестала у нашој, глобалној цивилизацији? Шта попуњава потребу нових покољења за одређеном врстом прича, какве је човечанство причало себи буквално од праискона времена? „Епско“ (epic) и „задивљујуће“ (awesome) су фразе које се чују на сваком кораку, кад год је реч о садржају који је истовремено грандиозан и морално обавезујући. Али које је место епике у нашем времену? Да ли су то стрипови или филмски блокбастери? Или је то све популарнији жанр фантастике који је дуго времена омаловажаван као „лако штиво“, али који је у међувремену постао место где тражимо класике нашег времена?

У чему је данас смисао „епског“ и шта је епика нашег времена? Како се модерна епика и митологија пореде са класиком? Да ли је уобразиља изгубила везу са стварним светом, и зашто више није стихована? Да ли је човечанство изгубило осећај за чудесно и задивљујуће? О овим и сродним питањима разговараћемо са фантастом, антропологом и археологом Стивеном Ериксоном.

Аутор Гозбе: Никола Танасић