Омладинска политика и генерацијски јаз – млади против „вечно мадих“

Свако историјско друштво које је држало до себе бавило се питањем васпитања омладине, будући да је то једини начин да се осигура да ће наслеђена култура и политичке вредности заједнице живети и у наредним покољењима. Ипак, у наше време „омладина“ је постала својеврсни политички фетиш – њој се истовремено даје огроман политички значај (што је донекле разумљиво у друштвима са све нижим наталитетом), али се она истовремено у великој мери деполитизује и гура у постојећи културни рат – понекад у саставу конкретних идентитетских табора, а понекад као засебна идентитетска група. Притом сведочимо померању свих традиционалних граница зрелости, па се данас неретко „младима“ сматрају и људи који би се у античким полисима већ квалификовали за чланство у већу стараца. На тај начин и „омладинску политику“ диктирају и намећу старије генерације уверене у властиту „вечну младост“, замрзнуту у културним политикама и идентитетима који су неретко стари и по пола века.

Колико је „омладина“ данас релевантан политички појам, на шта се своди, а на шта би требало да се своди омладинска политика, колико политички естаблишмент у Србији, али и глобално, уопште разуме младе, да ли се генерацијски јаз сужава или шири, и по чему се позиција и улога младих данас разликује у односу на претходне епохе, разговараћемо са социологом, филозофом и једним од уредника портала „Опсег“ Владимиром Болтом.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић