Специјали

Вагнеров величанствени „Лоенгрин”

Низ директних преноса из Метрополитена настављамо ове суботе од 17 сати величанственом опером „Лоенгрин” Рихарда Вагнера.

Ово ремек-дело се ове сезоне тријумфално враћа на сцену Мета после 17 година. После своје иновативне продукције „Парсифала”, редитељ Франсоа Жирар овога пута открива атмосферичну инсценацију којом још једном спаја свој упечатљиви визуелни стил са пажљивим увидом у драматургију Вагнерове величанствене музике. Маестро Јаник Незе-Сеген је његов сарадник на диригентском подијуму, а тенор Пјотр Бечала у насловној улози предводи фантастичну певачку поделу. Придружују му се сопрани Тамара Вилсон као војвоткиња Елза високог морала, лажно оптужена за убиство брата, Кристина Герке као лукава чаробница Ортруд која се труди да је понизи, бас-баритон Јевгениј Никитин као Ортрудин супруг Телрамунд жељан власти, и бас Гинтер Гројсбек као краљ Хајнрих.

„Лоeнгрин” је премијерно изведен у Вајмару 1850. под управом Франца Листа. Стоји у центру Вагнерове каријере, хронолошки, тематски и уметнички. То је романтичарско читање чувене средњовековне легенде о тајанственом витезу који спасава угрожену лепотицу под јединим условом да она никада не пита за његово име. У тој причи садржан је читав низ мотива – од духовних, попут улоге божанског у људском животу, преко политичких – изградње нације у временима транзиције и миграције, до дубоко личних – тајне као средишта еротске привлачности. Та широка тематска лепеза инспирисала је Вагнера да сам напише либрето и створи партитуру која на тријумфалан начин покрива све те аспекте и одузима дах због своје изванредне, пријемчиве и позоришно ефектне разноликости. Вагнер се поистовећује са Лоенгрином као симболом модерног уметника који наилази на неразумевање околине и излаже сопствени став да истинска љубав подразумева апсолутно поверење, без сенке сумњи. Присутне су и основне поставке његове драматургије, а то су дуализам који се може разрешити само жртвом јунакиње и песимизам. Као и у „Танхојзеру”, дуализам се заснива на постојању два света које повезује главна јунакиња, Елза, односно њена љубав према Лоенгрину и жртва због немогућности да се њихова љубав оствари, бар не на овом свету. Међутим, за разлику од хероина других опера које су унапред судбински предодређене да буду жртвоване, Елза је делимично и сама одговорна за то. Одлуком да Лоенгрину постави кобно питање о његовом пореклу и кршењем обећања, она сама изазива несрећу.

Радња опере смештена је у Антверпен око 930. године. Ово одређење времена и простора кључно је за причу: делови дворца о којем је реч још увек постоје и то на важној реци Шелт, која представља гранично подручје тек створене немачке нације на ивици хришћанске Европе – са остацима паганских средина углавном усмерених ка северу. У новој продукцији редитељ Франсоа Жирар поставља радњу у апстрактно окружење које је истовремено савремено и фантастично.

Музичка партитура „Лоенгрина” представља врхунско достигнуће романтизма. Сви различити, понекад екстремни изрази жанра су маестрално и кохерентно представљени. Вагнер је применио своју технику лајт-мотива, али још увек не у пуном обиму. Мотива има девет и они се углавном јављају у оркестарском парту, а карактерише их и одређена боја тембра. Припадност Лоенгрина и Светог грала истом свету наглашена је, на пример, гудачким инструментима, док је Елзина лирска природа везана за дрвени дувачки корпус. Свет зла је представљаен дубоким звуцима виолончела и фагота, а лимени дувачки инструменти асоцирају на краља и војску. Партитура садржи Вагнерову најетеричнију музику како за оркестар тако и за гласове, а хорски парт је непревазиђен у свом изразу људских страхова и нада, као и рађања свести о заједници. Деценијама је „Лоенгрин”  био Вагнерова најизвођенија опера и сматрана је неком врстом портала за цео његов опус. Садржи неколико одломака који су добро познати и ван оперских кућа, од оркестарских фрагмената присутних у концертној дворани, па и у филмовима, до легендарног Свадбеног марша, који je у опери заправо употребљен у различитом контексту у односу на онај уобичајени на венчањима.

У паузама директног преноса моћи ћете да чујете разговоре са протагонистима, најаву наредног преноса, као и разговор о Вагнеру који су за часопис „Грамофон”  водили музички уредник Едвард Секерсон и велики тумач Вагнерових рола, бас-баритон Џон Томлинсон. У студију Радио-Београда 2 биће Исидора Бован и Маја Чоловић-Васић.  

 

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво