Весна Капор

Весна Капор пише романе и приче. Уредница је књижевног програма у Студентском културном центру.

Свој први роман „Три самоће" објавила је 2010, потом две збирке прича „По сећању се хода као по месечини" и „Венац за Оца", кратку прозу „Као што и вама желим", а сада је пред читаоцима њен актуелни роман „Небо, тако дубоко". За свој књижевни рад добила је значајне књижевне награде: „Лаза Костић", „Милош Црњански", „Данко Поповић", „Кондир Косовке девојке" и недавно награду „Меша Селимовић" за последње објављени роман.

На додели ове награде Весна Капор истакла је како живимо у времену у којем су емоције сувишне, доживљавају се као терет и исмевају се. „Стварност се доживљава као велики балон у коме нема ни смрти, ни болести". Њен роман „Небо, тако дубоко" упризорује управо супротно: да су смрт и болест увек присутни и увек уз нас, а да су најболнији када је реч о сопственој деци. Зато је за ауторку писање ове књиге било „дотицање тог најдубљег бола човековог губитка". У чему је све била одговорност приликом обраде ове теме, шта књижевност у таквим тренуцима значи, која је њена улога у друштву, нека су од питања која покреће и овај Капоркин роман.

Како види свој досадашњи стваралачки пут, колико јој је суд обичних читалаца а колико критике важан, прави ли међу њима разлику и какву, како књижевна стварност гледа на поменути „изгон" емоција, још неке су теме нашег данашњег разговора.

Уређује и води Соња Миловановић.