Гости из прошлости

Те песме никоме више нису потребне. Ни ти стихови, ни те реченице. Оне су одслужиле своје. Озвучиле су једно време, дале му емоцију, ритам и ослонац, а онда су онемеле. Има их само у нашем сећању и на страницама књига које се одавно више не прештампавају.

А некад се без њих није могло. Оне су биле део нашег одрастања, наших првих корака на позорници, наших првих приредби. Биле су наше прво слушање поезије и хорске песме. Оне су вајале наше прве хероје и мамиле прве сузе због губитка. Училе су нас о слободи, домовини и правди.

Можда смо то могли да научимо и другачије, да буде мање црвено, а више зелено, да има мање жртава а више смеха, да се сви другачије зову и носе друга обележја, али нико нас ништа није питао.  

А онда су дошла друга времена и никоме више није требало рећи – "Мала, велика моја, вечерас ћемо за њих волети", никоме није била потребна "Успаванка за погинуле…", ни Стојанка Кнежопољка, ни Кадињача, ни Николетина, ни Лола, ни Марија на Пркосима; нико са наших празничних рецитала, ништа са наших приредби из детињства. Изгубили су улице, тргове, школе, празнике, земљу... изгубили су све. А губитници, као и покојници, у сећању постају лепши, виши и бољи него што су били.

Некад смо их можда волели, сад их више нема. Они су наши гости из прошлости.  

Аутор и уредник емисије: Мирјана Блажић Микић

Радио Београд 1, 13.05 

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом