Душан Макавејев

Ставове о животу, које ће касније пренети на филм, Макавејев формира најпре студирајући психологију на београдском Филозофском факултету. Тада га привлаче идеје Вилхелма Рајха, немачког психоаналитичара, ученика Сигмунда Фројда. Иако дипломирани психолог, рано је осетио ''чудо и чаролију филм'' у Кино клубу, центру младих синеаста, антиконформиста. Тог времена Макавејев се овако сећа: ''То је била посебна операција, стално су биле неке тајне пројекције, које су могли да виде само професионалци... Онда бисмо ми уторком и петком чекали камион са филмовима, узимали две ролне, трчали са њима кроз забрањене делове до кабине и остајали да гледамо.''

Године 1955, Душан Макавејев уписује Филмску и позоришну академију. Пошто је урадио неколико аматерских документараца, пут ка професионалној каријери отвара му кратки филм „Антонијево разбијено огледало“. Макавејев снима документарце провокативног садржаја, а пуну пажњу публике скреће првим дугометражним филмом „Човек није тица“ 1965, снимљеном у суморном индустирјском граду у Словенији. Награђено у Пули, ово његово остварење које прати односе фризерке, инжењера и возача камиона, са Миленом Дравић, Јанезом Врховцем и Борисом Дворником у главним улогама, одмах је узнемирило једнопартијски естаблишмент. Винсент Кенби у „Њујорк тајмсу“ бележи да је то: ''Најсофистицираније и најкомплексније филмско остварење из једне комунистичке земље.''

Музички уредник: Марија Радојевић
Аутор: Александра Јагодић