Хумористичка емисија

Драги слушаоци, не знам за вас, али, Београд је сигурно имао и бољих дана. Он је стварно умео да изгледа одлично. Али, тај његов повољан географски положај, та срећа у несрећи, проузроковала му је и неизвесну судбину. Наш главни град су кроз векове рушили многи освајачи и понеки ослободилац.

И премда ми из историје споро учимо, ову лекцију смо ипак савладали.

Више нам не требају страни агресори - сад га одлично рушимо и сами.

Још је римска цивилизација почела систематски да гради по Европи. Градили су, што се каже, као да су у предизборној кампањи. И направили су бесконачне километре путева, водоводних мрежа, а правили су и арене, разне друге грађевине и мостове, од којих неки стоје и дан данас. А ми, свесни да се не може живети у прошлости, одбацили смо те древне цивилизацијске окове и уместо да градимо мостове, ми их рушимо.

Ово је маневар у маниру Јосипа Броза који је, у једном налету луцидности, срушио мост на Неретви, да би заварао Немце. А затим је превео колону рањеника преко остатака моста. Нешто слично се дешава и нама у Београду, из дана у дан: вучемо се преко реке сатима, као рањени.

Међутим, када знамо да је наш градоначелник добар део свог живота провео у води, постаје јаснија његова наизглед суманута одлука. Њему мост ни не треба, јер он се у води сналази као… риба у води. Али, шта ми, копнени двоношци, да радимо? Старији и искуснији би рекли ''Ћути и пливај!''

А можда тај мост није био само мост. Иво Андрић би могао да каже понешто на ту тему, тачније, могао је. Овај је имао и неку симболичку вредност - био је подсетник на мудрост нашег народа и отпор окупатору.

Ја за сада имам само једну, можда и помало очајничку идеју: да одемо код градоначелника Будимпеште, објаснимо му каква је ситуација, и замолимо га да нам позајми мост или два. Они их ионако имају превише.

Али, можда би пристао, јер они нама не требају заувек, него само да премостимо… до првог.

Аутор текста: Огњен Шестић.

Музички сарадник: Петар Вукосављевић.