Хумористичка емисија

Драги слушаоци, не знам на шта ви прво помислите кад чујете појам “болести зависности”. Али, смем да се кладим да то није – клађење.

Коцкање само по себи не спада у библијске смртне грехове којима смо се већ бавили, и још ћемо се бавити. Али, ако бисмо данас правили неко проширено, допуњено издање Библије, сигуран сам да би и коцка нашла место у њој. Чак, ако ми дозволите мали филозофски излет, коцка као порок успешно комбинује неке од тих библијских грехова. Конкретно, похлепу и лењост. Но, оставимо се филозофије и окренимо се историји.

Гај Јулије Цезар је, наводно, прелазећи реку Рубикон, рекао: “Коцка је бачена!” Али, не са идејом одрицања од тог порока. Напротив. Он је хтео да каже како је донео ризичну одлуку да ће се коцкати. И, тај ризик се исплатио. Заузео је Рим и завео војну диктатуру.

Или, данашњим речником: “Цезаров тикет је прошао”.

Међутим, математика је неумољива: много је више оних који губе коцкајући се. На једног срећног добитника иде бар неколико хиљада, а вероватно и десетина хиљада несрећника. А колико кладионица и коцкарница иде по глави становника, питате ви. Хвала на том болном питању. Један извештај од прошле године каже да је Србија по томе друга у Европи. Имамо их три пута више по глави становника него Италијани, пет пута више него Британци и чак шест пута више него Шпанци. Дакле, не “шијемо” их само у километрима изграђених путева, него и у квадратима отворених коцкарница. Злобници би, на основу ових односа, рекли да што је фудбал у некој држави лошији, то више кладионица има. И, злобници су у праву, бар када смо ми у птању.

Аутор текста: Огњен Шестић

Музички сарадник: Петар Вукосављевић